To što legendarni igrač i trener voli ono čemu i kome pripada, njegovo je bespogovorno pravo
Piše: Slavko BASARA
Da li je ikada junak ove priče razmišljao da živi u vremenu čuda?
Blaž Slišković, po mnogim stručnim ocenama jedan je od najboljih, ako ne i najbolji, fudbaler koji je dao Grad Mostar, a po istoj matrici i BiH, pa ako baš hoćete i nekadašnje Jugoslavije.
Uspešnu karijeru imao je i kao trener, u raznim klubovima, ali i u reprezentaciji BiH, da bi sve krunisao sjajnim igrama Zrinjskog, kada se okitio i titulom šampiona, u tek minulom prvenstvu BiH, a u klub je stigao kad je titula bezmalo bila nedostižna i tako daleko, u zagrljaju sarajevskog Željezničara.
Umesto da mu svi, pre svega u njegovom rodnom Gradu Mostaru, ali i u BiH, pa i na celom Balkanu odaju priznanje za stručnost i umešnost, usledio je pokušaj podmuklog napada takozvanog Udruženja građana „Mostarski rođeni“ otvorenim pismom, a svi sarajevski mediji to preneli kao događaj dana u kontekstu nipodaštavanja svega onoga vrednog na ovim prostorima.
Ničim, ama baš ničim Blaž Slišković, osoben kao i svi supertalentovani ljudi, nije im dao povoda, pogotovo što se „na hiljadu načina tumači“ njegova izjava da mu je Zrinjski draži od Veleža. Negira se i zlurado objašnjava i njegova lična emocija, a valjda je to pravo svakog čoveka na planeti Zemlji, što samo govori koliko je komplikovana životna zbilja u BiH, Gradu Mostaru, zašto ne reći i na celom Balkanu.
Sve to dobija i drugu dimenziju koju u jednoj jednoj rečenici Blaž Slišković otprilike ovako objašnjava: „ako u jednom delu Mostara, trebam li reći kojem, spomenete Zrinjski svi se zgražavaju, a likuju na pomen imena Hajduka iz Splita i Hrvatske!!!“
Kakav smo mi, zapravo, svet!?
Igrajući godinama u Veležu, koji je bio njegov i stub i pokretačka snaga, taj klub je harao nekadašnjom Jugoslavijom, kad se – bar javno – nije gledalo ni ko je Srbin, ko Hrvat, ko musliman, Slovenac, Albanac, Makedonac ili Crnogorac. Šta je posle bilo zna se, nestala je Jugoslavija, a njenim nestankom i sve ono drugo što je personifikovalo tu zemlju, između ostalog i u fudbalu.
Onaj Velež u kojem je igrao Blaž Slišković bio je klub kojeg su činili Srbi, Hrvati, muslimani i ostali, ko se ne seća slavnog trija „BMV“ (Bajević-Marić-Vladić) kao simbol „bratstva i jedinstva“, našeg zajedništva, Srba, muslimana i Hrvata, sve je to, kao da nikad nije bilo, otplovilo niz hladnu Neretvu.
Koga je onda mogla, a pogotovo zašto, da iritira izjava Sliškovića o svojoj ljubavi prema Zrinjskom, odnosno Veležu; valjda samo one koji su računali da će nestankom Jugoslavije vaskrsnuti njihova nacija, a ne da će svi, zajedno, biti gubitnici?
Za sve ove godine Velež je gubio sjaj i prestao tako da bude ono što je nekada bio – ljubimac cele fudbalske Jugoslavije, danas ga svojataju samo Bošnjaci, a Zrinjski se uspinjao, izlazio u Evropu, u BiH izrastao u fudbalskog autoriteta i prestao da bude simbol samo Hrvata, već postao odrednica za fudbalski kvalitet u ovom delu Evrope. Tom kvalitetu i toj i takvoj afirmaciji doprineo je i Blaž Slišković, u jednom periodu kao igrač – kapiten, kasnije kao priznati i već afirmisani stručnjak. Zar je to greh?!
U Zrinjskom, kroz sve te godine, igrali su i treneri bili, mladići i stručnjaci svih vera i nacija, kud i kamo više, nego u Veležu koji je prolazio kroz etape da su mu dresovi mogli biti i zelene, a ne crvene boje. To je istina, sviđala se ona nekome ili ne!
Oni koji su u ime tog i takvog Veleža osuli paljbu sa okusom uvreda na račun Blaža Sliškovića bolje bi im bilo da pogledaju sebe u ogledalu, možda bi tek tada shvatili i razumeli ono što danas ili ne mogu, ili neće, ni da shvate, ni da razumeju.
Sportsku i fudbalsku zvezdu Blaža Sliškovića, čoveka koji je svakom uvek bio na usluzi, koji je retko kad, možda čak i nikada, rekao neku neodmerenost ili uvredu na račun bilo koje nacije, a to što voli ono čemu i kome pripada, njegovo je bespogovorno pravo.
Blaž Slišković za sve što je uradio u fudbalu, a posebno ove sezone kao trener u Zrinjskom, zaslužuje da mu se fudbalska javnost BiH i Grada Mostara pokloni do crne zemlje, makar svi zajedno živeli u vremenu čuda.
