Komemorativna manifestacija “Veliki školski čas” održana je u Šumaricama u znak sećanja na stradanje civila 21. oktobra 1941. godine u Kragujevcu.
Vence su položili đaci i direktorka Prve kragujevačke gimnazije, predsednik Srbije Aleksandar Vučić, predsednica Vlade Srbije Ana Brnabić sa ministrima i ambasador Nemačke Aleks Ditman. Vence su položili i gradonačelnik Kragujevca Radomir Nikolić, predstavnici diplomatskog kora…
Posle polaganja venaca intonirana je himna “Bože pravde”, a potom se čulo školsko zvoni i izveden dramski prikaz “Igre Brojeva” književnika Mirka Demića iz Kragujevca, u režiji Marka Misirače. Svečanost je završena puštanjem golubova i stihovima Desanke Maksimović “Krvava bajka”.
U okviru komemoracije kraj spomenika u 10.30 održan je moleban koji je služio episkop šumadijski Jovan uz sasluženje sveštenstva Eparhije šumadijske.
Nemački okupatori su, kao odmazdu za pogibiju deset svojih vojnika u napadu partizana 16. oktobra 1941. na 3. bataljon 749. pešadijskog puka Vermahta, u Šumaricama 21. oktobra streljali 3.000 stanovnika Kragujevca i okolnih mesta, među kojima i 300 učenika srednjih škola i šegrta, kao i 15 dečaka, čistača obuće. Najmlađe dete imalo je 11 godina.
Taj događaj predstavlja jedan od najvećih zločina nemačke vojske u Drugom svetskom ratu, i jedan je od najtragičnijih koji se dogodio na tlu Srbije u tom ratu.
Nemački okupator streljao je civile u Kragujevcu u znak odmazde, a povod su bili nemački gubici u borbama 1. oktobra na putu Kragujevac-Gornji Milanovac, u kojem su Nemci imali 10 mrtvih i 26 ranjenih vojnika.
Tim streljanjem dosledno je primenjena naredba tadašnjeg generala Franca Bema od 10. oktobra 1941. godine, kojom se propisuje streljanje 100 Srba za jednog ubijenog Nemca i 50 Srba za ranjenog.
Zločin u Kragujevcu ostao je upamćen i po rečima profesora koji je sa svojim razredom izašao na streljanje i rekao “Pucajte, ja i dalje držim čas”.
Osim toga, pesnikinja Desanka Maksimović nakon što je čula detalje masakra napisala je “Krvavu bajku”.
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u jednom danu.
Iste su godine
svi bili rođeni,
isto su im tekli školski dani,
na iste svečanosti
zajedno su vođeni,
od istih bolesti svi pelcovani
i svi umrli u istom danu.
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu
umrla je junačkom smrću
četa đaka
u istom danu.
A pedeset i pet minuta
pre smrtnog trena
sedela je u đačkoj klupi
četa malena
i iste zadatke teške
rešavala: koliko može
putnik ako ide peške…
i tako redom.
Misli su im bile pune
i po sveskama u školskoj torbi
besmislenih ležalo je bezbroj
petica i dvojki.
Pregršt istih snova
i istih tajni
rodoljubivih i ljubavnih
stiskali su u dnu džepova.
I činilo se svakom
da će dugo
da će vrlo dugo
trčati ispod svoda plava
dok sve zadatke na svetu
ne posvršava.
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu
umrla je junačkom smrću
četa đaka
u istom danu.
Dečaka redovi celi
uzeli se za ruke
i sa školskog zadnjeg časa
na streljanje pošli mirno
kao da smrt nije ništa.
Drugova redovi celi
istog časa se uzneli
do večnog boravišta.
