Banjalučke sportske priče, jedna ulica i, opet, Žurnal
Piše: Tomo MARIĆ
U pločnike Gospodske ulice utisnut je rodoslov svakog Banjalučanina, rođenog ili prirođenog, svejedno, na tih nekoliko stotina metara ispisana je istorija Grada kroz tri veka od 1878. do dana današnjeg. U njoj je, u starom hotelu “Balkan”, gde je danas Gradska uprava, prvi put odigran Kočićev “Jazavac pred sudom” u originalu, bez cenzure i skraćivanja. Menjala je, diktatom istorije i politike, ime, pa su je zvali Pivarska, valjda zbog Trapista koji su u njoj otvorili nadaleko čuvenu pivnicu, pa Kralja Alfonsa, Bana Svetislava Tise Milosavljevića, Mile Budaka, Ante Pavelića, Josipa Šoše Mažara, Veselina Masleše, ali narod ju je uvek zvao Gospodska; ustvari, od davne godine kada je razljućeni veletrgovac Tomo Radulović, inače, zajedno sa još čuvenijim Lazarom Popovićem, njen utemeljivač, nakon što su mu težaci sa Zmijanja banuli u magazu, vasceli dan prevrtali robu, sve uprljali blatom sa svojih opanaka i ništa nisu pazarili. Kad su otišli, Radulović je na komadu kartona, olovkom ispisao “Gospodska ulica” i zakucao na ulazna vrata.
Spletom životnih okolnosti, u Gospodskoj ulici sam rođen, prohodao i rastao sve do šeste godine, kao dečarac upamtio “slike” sa Stadiona Sportskih igara, udaljen nekih stotinjak metara, ko zna, možda mi je to i odredilo pravac u životu.
Evo me, ovog hladnog novembra, u Gospodskoj ulici, na ulazu u prostorije u prostorije Rukometnog kluba Borac, zajedno sa nekad sjajnim krilom, a kasnije znanim rukometnim radnikom Mirom Bjelićem. Po sećanju kazujemo, šta smo čuli, svojevremeno, od starijih, da su ovde odrastali i stasavali najbolji fudbaleri predratnog Krajišnika: Slavko Campek Petrović, Oto Bojer, Milca Novaković, Nemanja Misaljević… a na kraju Drugog svetskog rata komunisti smao potvrdili odluku Ustaša iz 1941. godine, za vreme NDH, da se Krajišniku zatre trag za sva vremena.
Bjelić je gotovo celi život proveo u Gospodskoj ulici, ili njenoj neposrednoj blizini: nekoliko dana kasnije, po “malom graju” poslao mi je poduži spisak svih banjalučkih sportista koje on pamti iz ovog najužeg centra Grada. Spisak enciklopedijske vrednosti!
Idemo redom…
Zvonko Brodić, rukometaš, živi u Zagrebu, Ivo i Stanko Jović, Ivo je igrao rukomet, a Stanko je bio veliki rukometni poslenik i otac kasnije olimpijskog pobednika Božidara, Mirko Petričević, prvi najbolji sportista Bosanske Krajine, danas Republike Srpske, vrhunski gimnastičar i pedagog uz kojeg su odrastale brojne generacije, Tihomir Divjak, košarkaš Borca, živi u Beogradu, Orhan Kuhar Jamaković, živi u Australiji, Tomo Marić (opa!!), igrao fudbal u Naprijedu, živi u Banjaluci, Anton Reš, košarka, umro u Banjaluci, Saud Berber, za mnoge neprevaziđen u malom fudbalu, košarkaši Davor i Vlatko Crnić, Davor živi u Banjaluci, svestrani sportista Ceci Stričević, umro u Beogradu, potom zgrada “Titanik” srušena u zemljotresu, košarkaši Angel i Lena Trajkovski, košarkašice Ljilja i Svjetlana Abramović, pa tu u Martićevoj, danas Srpskoj rukometaši Vladimir Jović i Jerko Karadža, u blizini je i fudbaler Tomo Knez, pa košarkaš Bato Jelić, nije daleko ni legendarni rukometaš Petar Pero Perović…
Nabrajanje ide u nedogled, “pokrivene” su sve ulice koje vode ka Gospodskoj, nekadašnji asovi banjalučkog sporta; materijal za celi roman, već ga uveliko pišem…
Kad je lopta imala dušu!
Pre dve godine veliki rukometni majstori Jerolim Jerko Karadža i Vladimir Jović, nakon nekoliko decenija bili su gosti svoga Grada, prva želja im je bila da prošetaju Gospodskom ulicom. Joviću iskri suza u oku:
-Za Gospodsku je vezana cela mladost moje generacije, ovde smo se nalazili i susretali s Perom Perovićem, Miloradom Kekerovićem, Bartolom Rodinom, Bobom i Mimom Stanivuković… kao i u svakom životu, i u mom je bilo svega i svačega, ali dani i godine provedene na Stadionu Sportskih igara i čuvenom “korzu” u ovoj ulici, ostavile su neizbrisiv trag.
Posle, na zajedničkom ručku u restoroanu “Stara ada” priseća se Jerko Karadža:
-Svestan sam da se ono vreme više nikad ne može ponoviti, i meni je evo osamdeseta godina života, ali sve lepo i dobro, dogodilo mi se kad smo stvarali naš Borac. Pamtim i danas prepun Stadion Sportskih igara, više od 5.000 ljudi, na finalnoj utakmici Kupa Jugoslavije protiv beogradskog Železničara. Kakva je to radost i slavlje bilo u celom Gradu. Srećan sam, takođe, što je upravo moja generacija trasirala zlatni rukometni put Borca, što će generacije koje će stizati osvajati velike evropske trofeje, biti dominantne u Jugoslaviji i u prvenstvu i u Kupu, u vremenu kada je Jugoslavija bila rukometna velesila.
(Godinu dana ranije bio sam u poseti Jerolimu Jerki Karadži u Dugom selu u Zagrebu, jedna od dominantnih fotografija na zidu bila je foto-priča iz “Politike”, sa naslovom “Teško je biti najbolji”, a Karadža u svojim karaterističnim letovima postiže golove).
Svakodnevno reka ljudi valja se Gospodskom ulicom, danas u Banjaluci živi blizu 300.000 žitelja, ko zna koliko njih dnevno prođe kroz nju, a melanholija i neki čudan mir uvek vladaju na onih nekoliko stotina popločanih metara. Ponekad mi se čini da sam je, i u stihu i u prozi sanjao da je više nema…
Baš kao što je svojevremeno zapisao čuveni gradski filozof Dušan Mutić, u svojoj jedinoj knjizi objavljenoj posle njegove smrti zahvaljujući pre svega književniku Ranku Risojeviću, autoru i kultne knjige “Gospodska ulica”. Mutića spominje u “Znakovima pored puta” i slavni Nobelovac Ivo Andrić, da je prvi put od njega čuo za reč “vatrirati” što će reći žestoko reagovati i britko odgovoriti, Mutić u knjizi “Na sastanak kasnim” izmežu ostalog kaže, misleći na Banjaluku “ko u tebi nije uživao taj i ne zna šta je lepota”, a kroz knjigu se stalno provlači mitska čarolija Gospodske ulice.
O, da!
Imaju dani, godine, decenije, celi vek, zapravo tačno 139 godina, koji su satkani od događaja, ljudi odanih sportu, pomalo snova, a sve vezano za jednu jedinu ulicu; ili, vraćam dug nezaboravnim “slikama” iz ranog detinjstva. Reči uvek treba meriti, a ne brojati: zaista ima jedna ulica, ime joj je Gospodska!
Tomo MARIĆ
Zahvaljujući “Anđelima” i “Žurnalu”
Zahvaljujući serijalu u produkciji RMD “Bili su rukometni anđeli, i tekstovima u “Žurnalu”, dvojica velikih banjalučkih rukometaša Jerko Karadža i Vladimir Jović dobili su prošle godine “Zlatnu povelju Banjaluke”, na svečanosti povodom izbora sportiste Grada. Aplauz koji je odjekivao Sportskom dvoranom “Borik” sve je sam za sebe govorio.
“Generacija za pamćenje”
Legendarni kapiten Borca i rukometne reprezentacije Jugoslavije Petar Pero Perović, kasnije i selektor iste te reprezentacije, često je govorio:
-Gospodska ulica je fenomen, ne samo sporta našeg Grada, možda i u ovom delu Evrope. Ona je to još od vremena pre Drugog svetskog rata, jer odatle su potekli mnogi sokolaši i oni koji su rađali sportove koji će kasnije doći. Trebalo bi i naučno to izučavati, srećan sam i presrećan što sam i sam pripadao tim mladićima i devojkama koji su kasnije pronosili slavu jugoslovenskog sporta širom sveta. Nije slučajno Banjaluka svetskoj sportskoj porodici dala olimpijske pobednike: rukometaše Milorada Karalića, Nebojšu Popovića, Dobrivoja Seleca, Abasa Arslanagića, Zdravka Rađenovića i Zlatana Arnautovića, boksera Antona Josipovića, te fudbalere Tomislava Kneza i Velimira Sombolca. Oni su deo istorije svetskog sporta kao i rukometaši Borca sa dva najveća evropska trofeka, Kup šampiona i Kup IHF.
