Milorad Laloš odavno nema društvo u Gornjoj Jurkovici zato što je njegova generacija odavno pomrla, a mlađi ne razumeju probleme koji ga muče i opsedaju.
Izuzetak su, kaže, dve starice, Rosa Laloš i Radojka Gajić koje su takođe zakoračile u devetu deceniju ali, kako reče, one imaju svoje, ženske razgovore, koji Milorada mnogo ne interesuju.
Priča da živi usamljenički život, jer mu je supruga umrla te da ga povremeno obilaze sinovi koji, imaju preče poslove.
– Sve i svašta pamtim, od dana kada sam svet ugledao i prohodao pa sve do današnjeg dana. To me opterećuje i zato bi voleo manje znati i kraće vreme se sećati – zaključuje naš sagovornik spreman uvek za priču, ponajviše o svome selu pod Kozarom i njegovim ljudima.
Dodaje da ima mnogo posla u svom domaćinstvu i da se bori se koliko ga zdravlje služi.
– Mogao bih zeca uhvatiti, samo da me neko uperi, da me usmeri za njim. Smatram da sam još pri zdravoj pameti. Možda u selu poneko i misli da sam prolupao u glavi i mozgu, da ne vredi gubiti vreme sa mnom ali za to mnogo ne marim. Nije se taj rodio ko bi selu valjao i udovoljio – opisuje nam Laloš svoje selo, komšiluk, navike i seosku istoriju.
Žali se da mu je najteže što nema s kim probesediti, jer starci kao ja slabo vide, još slabije čuju pa sa njima ne vredi započinjati priču kao ni kavgu.
– Sa mladima nemam šta razgovarati, jer se oni ne odvajaju od telefona i čini mi se da razgovaraju sami sa sobom – zaključuje Radovan svoju životnu filozofiju. Pored tople peći, na seoskom prelu u školi u Jurkovici, pričom nas vodi u vreme Kraljevine Jugoslavije.
– Voleo sam kralja Aleksandra, mada sam više saznao iz priča o njemu jer sam imao samo dve godine kada je ubijen u Marselju. E, onda dođe rat, ustaše stigoše u selo u odvedoše sve koje su zatekli kod kuće ili spazili u žitu ili u šumi. Deca, stariji narod, sve je u Jasenovcu skončalo, to je bila velika tuga i pustoš od koje se još uvek nismo oporavili – govori Milorad o prošlosti svoga sela.
Danas najviše žali što je selo gotovo opustelo i što u njemu nema naroda i dece. U školi je samo pet đaka, a nekada ih je bilo i do stotinu.
– Tri učitelja su radila u Jurkovici, Milan Pavlović, Milan Crnogorac i učiteljica Vida Stanišljević. Ovde je vrvelo od graje i života jer se narod već šezdesetih godina prošlog veka uspeo oporaviti posle stradanja u Drugom svetskom ratu. Sada smo opet doživeli zlo vreme jer nema dece, gasi se život… Niti se rađaju deca niti mladi žele da žive u selu a nema ovde oskudice ni u čemu – uveren je Milorad Laloš čiju ispovest retko ko čuje i sluša.
Proslava u školi
U seoskoj školi, u Gornjoj Jurkovici, posle asfaltiranja puta okupili su se meštani, što je prava retkost, a za Milorada tračak nade u bolje i srećnije vreme koje odavno priželjkuje ali mu se čini gag a neće niti može tako brzo dočekati.
