Pred Gradsko veće Sarajeva, Skupštinu i Vladu Kantona Sarajevo te sarajevskog gradonačelnika ovih dana stigla je inicijativa da se na području Kantona Sarajevo jedna od ulica ili vrtić, škola ili neka institucija od kulturnog značaja nazove po Jeleni Vitas, učesnici Narodnooslobodilačkog pokreta u Sarajevu.
FOTO: AVAZ.BA, ARHIVA / RAS SRBIJA
Inicijativu je uputio poslanik SBB u Predstavničkom domu Parlamenta BiH Damir Arnaut uz obrazloženje da je Jelena Vitas od početka okupacije Sarajeva u Drugom svetskom ratu bila aktivna članica Narodnooslobodilačkog pokreta (NOP) i da su je okupacione snage uhapsile 1943. godine zbog antifašističkih aktivnosti. Dalje je naveo da je Jelena Vitas do sredine 1943. godine bila zatvorena u sedištu tadašnje ustaške nadzorne službe te da, i pored najstrašnijih tortura kojima je bila podvrgnuta, nije odala ostala u partizanski pokret, piše Avaz.ba.
U obrazloženju piše i da je prebačena u zloglasni logor Jasenovac u Staroj Gradišci iz kojeg se poslednji put javila porodici pismom 10. oktobra 1944. godine, nakon čega je, verovatno, ubrzo i ubijena.
Arnaut je podsetio i da je u Sarajevu već postojala ulica Jelene Vitas, kao i da je jedan dečiji vrtić nosio njeno ime, te da smatra da je njegova inicijativa opravdana.
O ovoj hrabroj devojci, njenom revolucioniranom putu i borbi za ideju o pravednijem, boljem i lepšem svetu za sve ljude ispisane su stranice onog dela naše svetlije prošlosti, kojeg se svi s ponosom moramo sećati i stalno ga spominjati, piše Avaz.ba.
Damir Arnaut imao je čast i privilegiju „upoznati“ Jelenu kroz priče svoga deda Sadije Arnauta, učesnika Narodnooslobodilačke borbe (NOB) tokom Drugog svetskog rata, koji je unuku s ponosom, ali i tugom zbog njene tragične sudbine, pričao o njoj i njenim delima. Sadija Arnaut zasigurno je bio jedna od najpozvanijih osoba da govori o Jeleni Vitas. Osim što su istim žarom bili posvećeni ideji otpora okupatorima i što ih je spajala pripadnost NOP, Sadiju, u to vreme studenta, i Jelenu, koja je radila kao službenica u Sarajevu, vezala je i međusobna ljubav.
Okupaciju su dočekali kao zaručnici, a njihove planove o zajedničkom životu potisnuli su oni drugi, kako što više doprineti borbi protiv zla koje je u to vrijeme u najgorim oblicima haralo Sarajevom i ostatkom tadašnje zemlje, ali i Evrope i sveta.
Uz priče o Jeleni, o tome kako su je uhapsile ustaše i odvele u Jasenovac, kako je nakon toga i njegov ded Sadija bio hapšen, mučen i ispitivan u ozloglašenoj ustaškoj komandi u Sarajevu u današnjoj ulici Šaloma Albaharija, nakon čega je uspeo pobjeći u partizane, gde je ostao do oslobođenja zemlje, Damir Arnaut je rastao i one su bile česte teme njegovih razgovora s dedom.
Oproštajno pismo
Sećanja Damira Arnauta na priče deda Sadije o Jeleni Vitas ponovo su intenzivno oživjla prošle godine, kada je na internetu slučajno naišao na njeno poslednje pismo iz Jasenovca, u kojem spominje i njegovog deda.
Koliko ga se dojmio taj podatak govori i to da se Damir Arnaut prošle godine zaputio u spomen-područje Jasenovac, kako bi vidio original pisma i pokušao dobiti više informacija o Jeleni Vitas.
FOTO: AVAZ.BA / RAS SRBIJA
– To pismo je napisano na poleđini fotografije 10. oktobra 1944. godine. Kustos SP Jasenovac Đorđe Mihovilović prosledio mi je i prepis te kazao da je to pismo prvi put objavljeno u knjizi autora Marijane Amulić Buce i Čedomila Hubera “Otpor u logoru Stara Gradiška“ – priča Arnaut.
A u poslednjem pismu, u kojem, uprkos tome što sluti poslednje dane života, Jelena Vitas braću Branka i Milana, sestru Nataliju i verenika Sadiju moli da nastave borbu protiv neprijatelja i da ostanu dosledni ideji antifašizma.
– Brankić, moj najmiliji, uvijek budi što si bio, ne zaboravi nikad zašto treba da živiš Ti, moj Sadija, Natuška moja, Milane moj. A majkici predragoj ljubim ruke, oči, čelo, svu, svu i milion puta hvala za sve što mi je dala. Odlazim mirna i sve vas u duhu ljubim. Sve, sve, mamu, Natu, Sadiju – pisalo je u poslednjem Jeleninom pismu.
Naredne godine navršiće se 100 godina od rođenja Jelene Vitas. Prelepe i nadasve hrabre i plemenite devojke čiji grob ni do danas nije pronađen. Ni u Tahtali sokaku na broju 11, gde je odrasla, ne živi više niko od Jelenine porodice, niti njihovih potomaka. Braća Branko i Milan su poginuli u partizanima, otac Rajko je takođe bio u logoru, a majka Desanka umrla je 1957. godine. Drugi svetski rat od njene dece preživela je samo njena ćerka, a Jelenina sestra Natalija.
Zašto je u Sarajevu, za koje se toliko borila i za sve one koji su živeli u to vrijeme, ali i generacijama koje su dolazile, želela slobodan i pravedniji život od dotadašnjeg i tadašnjeg, Jelena Vitas ostala bez svoje ulice, to znaju samo oni koji su joj to pravo stečeno njenom borbom, u kojoj je i život dala, i oduzeli.
Ulici Jelene Vitas koja danas više ne postoji i preimenovana je u Tahtali sokak, kako je nazvana u vreme austrougarske okupacije, književnik Miljenko Jergović posvetio je priču u svojoj knjizi “Sarajevo, plan grada“. I sam Jergović nekako se stalno vraća priči o toj ulici ili, bolje rečeno, heroini po kojoj je ona dobila ime. Nedavno je na svojoj “Fejsuk” stranici postavio fotografiju nastalu na groblju Svetog Marka u Sarajevu. Na njoj je nadgrobni spomenik Desanke Vitas.
Na njemu piše: „Desanka Vitas 1887.–1955. Majka Jelene, Milana i Branka, palih boraca NOB 1941.-45., za čije se grobove ne zna”.
