OD PERIODA pada Berlinskog zida, raspuštanja Varšavskog pakta i raspada Sovjetskog Saveza, NATO nije bio suočen sa ozbiljnijim izazovom od sadašnjeg stanara Bijele kuće, Donalda Trampa.
Nervoza NATO struktura, i glavnih NATO-vazala/parazita poslije nedavnog „uspješnog” NATO samita, a pogotovo poslije Trampovog neugodnog evociranja „agresivnog” Montenegra o tome najbolje govori.
Tako je, pošto je u intervjuu za američku TV mrežu Foks odmah poslije uspešnog samita sa Vladimirom Putinom, Tramp izrazio nelagodnost nad činjenicom da bi neka daleka mala zemlja-članica NATO, poput Montenegra, mogla da nekom svojom agresivnom akcijom uvuče Ameriku u Treći svjetski rat, „neimenovani visoki zvaničnik” Alijanse osjetio je potrebu da „podsjeti” američkog predsjednika da je „klauzula kolektivne odbrane NATO, član 5 (Povelje)” po kojoj je napad na jednu zemlju-članicu napad na sve, „bezuslovna i kao od armiranog betona”.
I Angela Merkel je požurila da podsjeti američkog predsjednika da se „kolektivna odbrana, jedan od stubova NATO-a, odnosi… na sve države članice Alijanse, bez obzira na njihovu veličinu”.
Čak se javio i montenegrinski ministar spoljnih poslova, preko – a preko koga će drugog – Si-en-en-a, i ne samo ponovio mantru o bezuslovnoj obaveznosti člana 5 za sve zemlje-članice, već usput odapeo i sitnu otrovnu strelicu u Trampovom pravcu, teoretišući, jezikom američke Duboke države, da je moguće da je Trampova izjava „upravo ono što je Rusija željela da čuje”.
Poznato je da Tramp dugo pamti uvrede, pa čak i sitne pakosti poput ovakvih, tako da, ako se bude izborio za dovoljno prostora za delovanje, nije isključeno da će jednog dana naći načina da se adekvatno revanšira Darmanoviću i njegovom mikro-doprinosu makartističkoj kampanji kojoj je Tramp izložen otkako je rešio da popravi američke odnose sa drugom glavnom svetskom nuklearnom silom, Rusijom.
E, sad, neki će se zapitati – kakav je to Tramp protivnik NATO-a, kada se hvali time što je naterao ostale zemlje-članice da povećaju svoje vojne izdatke za čitavih 33 milijarde američkih dolara, i da je dobio njihova čvrsta obećanja da će isti dostići nivo od 2% od njihovih BDP-a, pa čak im navodno i zaprijetio iza zatvorenih vrata, da taj nivo moraju da dostignu ne do 2024, kako je dogovoreno još 2014, već do idućeg januara!
I ne samo to, već da će svoje vojne izdatke na kraju morati da dignu na nivo od čak 4% BDP-a!
Odgovor bi mogao da glasi otprilike ovako: ako je jasno svima, pa onda sigurno i Trampu, da će NATO-članice jedva uspjeti da dostignu i nivo od 2%, i to do 2024, a ne januara 2019. (Njemačka je 2017. izdvojila tek 1,13%) – onda zahtjev za izdvajanje od 4% prije predstavlja svjesno postavljen nemogući zadatak nego ozbiljan prijedlog.
A evo i još jednog odgovora, u obliku pitanja: zašto bi se Tramp toliko trudio, uprkos histeriji vašingtonske „močvare” i neverovatnom medijskom linču kojem je izložen, da popravi odnose sa Rusijom i smanji tenzije koje su, po njegovoj sopstvenoj procjeni poprimile istorijske razmjere – ako nema ozbiljnu namjeru da de-eskalira vojne tenzije u Evropi?
Zašto bi, kao za inat celoj Dubokoj državi, neki od čijih pripadnika čak pozivaju i na vojni pučprotiv njega, upravo javno pozvao Putina da dođe u Vašington na jesen, ako se samo „šali”?
Opet, neki će reći da sve to nema nikakvog smisla jer, nije li, neposredno pred nedavni NATO samit u Briselu, Tramp javno optužio Nemačku da je „zarobljenik Rusije” zbog njene zavisnosti od ruskog gasa i Severnog toka? Međutim, ako se pažljivo posluša šta Tramp govori, jasno je da on jednostavno pokušava da retorički skrene pažnju na apsurdnu činjenicu da SAD debelo plaćaju za odbranu Evrope, pa tako i Njemačke, od „ruske opasnosti”, dok, u isto vrijeme, Nijemci kupuju gas od tih istih „opasnih” Rusa, pa čak grade još jedan gasovod koji bi ih sa „agresorom” u još većem kapacitetu povezao.
Ako već žele zaštitu američke vojne sile, po biznis logici s kojom je Tramp vrlo dobro upoznat, onda bi bilo sasvim logično da Njemačka kupuje ne ruski, nego američki gas. I to nije nikakva „ucjena”, kako su neki skloni da to tumače, već prije politika čistih računa. Nije, uostalom, Tramp taj koji moli Nemačku da ostane u NATO-u, već obrnuto. Osim toga, Njemačka uvijek može da izađe iz NATO-a ako to želi, uz godinu dana otkaznog roka, i onda Amerika, ustima Trampa, ne bi imala s čime da je „ucjenjuje”.
Druga je stvar što njemački „atlantistički” establišment ne želi da „čita između redova” Trampovih javnih, naizgled kontradiktornih poruka. A zašto i bi, kad im je baš dobro ovako? Јer, uz američku zaštitu, nemački politički establišment već više od četvrt veka jeftino sprovodi skoro sve svoje strateške velikonemačke ciljeve, obnavlja i rehabilituje savezništva iz Drugog svetskog rata, polako preuzima dominaciju nad EU i Balkanom – a uz sve to može još i da „signalizira vrlinu” glumeći „humanost”, pa čak i ”pacifizam” kad i gdje zatreba. I sad će tamo neki Tramp to sve da pokvari, i natera Nemce da konačno ili otvore karte – ili smanje ambicije. Malo morgen…
No, na njihovo zgražavanje, nešto slično misli i Tramp, koji i sam ima nemačko poreklo. S tim što Tramp zna da drži jače karte, i da je u poziciji da bude pobednik šta god se desilo: ili će Nemci zavući ruke dublje u džep i povećati izdatke za američku zaštitu, ili će Tramp dobiti povod da se ili povuče iz NATO-a, ili da smanji američke obaveze prema Alijansi (prema Rojtersu, Tramp je tokom nedavnog NATO samita iza zatvorenih vrata zaprijetio saveznicima da će Amerika „krenuti svojim putem” ako pod hitno ne povećaju vojne izdatke).
Naravno, pod uslovom da Tramp sve ovo politički preživi. Ali, to je posebna tema.
U svakom slučaju, može se reći da je NATO uzdrman. I to ne samo zbog Trampa.
Na primjer, nova italijanska vlada takođe ima neke zanimljive ideje, od kojih tradicionalni NATO-vci dobijaju ospice. Recimo, ministar unutrašnjih poslova i lider Lige za sever, Mateo Salvini, izjavio je u junu da će tražiti od NATO da zaštiti Italiju, ali od „terorističkih infiltracija”, i da je Italija „napadnuta sa juga, a ne sa istoka”, što je jasan udar na celu NATO koncepciju zasnovanu na odbrani od „opasnosti sa Istoka“, tj. Rusije.
Uz to, Salvini je nedavno zatražio ukidanje sankcija EU prema Rusiji, čak pod pretnjom veta, plus podržao uspešni referendum o nezavisnosti Krima i nazvao majdanski prevrat iz februara 2014. „pseudo-revolucijom koju su finansirale strane sile”. Sa svoje strane, Tramp je ne jednom javno pohvalio novu italijansku vladu, i pozvao italijanskog premijera Kontea da poseti Belu kuću. Baš kao što je svojevremeno pozvao i Viktora Orbana.
Da li sve ovo znači da je opasnost od NATO što se tiče Srbije i Srpske prošla? Svakako da ne.
Iste intervencionističke, hladnoratovske strukture i dalje upravljaju samom Alijansom, i one će sve učiniti da se ništa suštinski ne promeni, po cenu, ako treba, i izazivanja nuklearnog rata sa Rusijom. Te iste strukture su i te kako sposobne i da proizvedu ozbiljnu krizu, koju bi onda „uspešno rešavale” i ponovo učinile sebe „nezamjenjivim”.
One i dalje čvrsto zagovaraju i promovišu status kvo i procese započete još početkom 1990-ih, od kojih je glavni definitivna likvidacija srpskog državotvornog faktora preko montenegrizacije Crne Gore, centralizacije BiH, legalizacije otcjepljenja Kosova i Metohije, destabilizacije Raške oblasti i Vojvodine, nasilnog guranja Makedonije u NATO i njene dalje albanizacije.
Uz to, Tramp još uvek nije izašao na kraj ni sa sopstvenom močvarom, a kamoli briselskom, tako da je tu borba daleko od kraja. No, u isto vrijeme, očigledno je da se Trampu žuri da spusti tenzije sa Rusijom, i ako u tome čak i delimično uspe – možda čak i ove jeseni, to bi već samo po sebi promenilo atmosferu u čitavoj Evropi, i umanjilo efektnost arhaične ratoborne retorike kojom zagriženi atlantisti plaše pučanstvo.
A iduće godine nas očekuju i izbori za Evropski parlament, koji vrlo lako mogu da donesu novi veliki uspeh novim evropskim nacionalističkim snagama, koje su mnogo bliže po (anti-globalističkim, anti-islamističkim, anti-imigracionim, tradicionalističkim) shvatanjima Trampu i Putinu nego Tasku, Јunkeru, Merkelovoj i Sorošu.
Tada bi NATO bio još više uzdrman iznutra, ako ne u pravcu ukidanja a onda bar preispitivanja sopstvene misije u pravcu koji zagovara Salvini.
Takav razvoj događaja bi, naravno, odgovarao srpskim interesima. Stoga je, da ponovimo poruku iz nekih prethodnih kolumni, važno jasno, glasno i proaktivno zastupati svoje stavove, ne popustiti ni u jednom vitalnom nacionalnom interesu, ne predati ama baš ni jednu poziciju – ni Republiku Srpsku, ni Kosovo i Metohiju, niti se odreći srpske Crne Gore – i aktivno, kao što smo uvijek radili kad smo bili svoji, stati na pravu stranu istorije, i, uz očuvanje i produbljivanje veza sa Rusijom, povezati se sa srodnim političkim snagama i u SAD i u Evropi. A, s obzirom da je alternativa mrak – izbor i nije toliko težak.
