Sečenje badnjaka se vrši zato što su vitlejemski pastiri, nakon što im se obratio anđeo i sa njim “mnoštvo vojske nebeske”, nasekli granje i odneli ga u pećinu u kojoj ih je Josif založio kako bi se ugrejali. Ali, zašto se slama baca po podu i na koje nas hrišćanske vrednosti to podseća?
Običaji vezani za ovaj praznik imaju svoje duboke balkanske prethrišćanske korene, neki bi rekli i pretslovenske, ali su prihvatanjem hrišćanstva oni dobili jedan potpuno drugi smisao i značenje, pa i objašnjenje. O paganskim korenima ćemo neki drugi put, kada bude bio adekvatniji trenutak. Sada ćemo se pozabaviti hrišćanskim suštinama. I to taksativno, radi preglednosti.
Sečenje badnjaka se vrši zato što su vitlejemski pastiri, nakon što im se obratio anđeo i sa njim “mnoštvo vojske nebeske”, nasekli granje i odneli ga u pećinu u kojoj ih je Josif založio kako bi se ugrejali. Ovo je legenda bez uporišta u Novom zavetu, ali se smatra nagoveštajem drveta od kojeg je napravljen krst na kojem je Hrist razapet. Ne treba smetnuti ni sa uma to, što se mahom seče mladi i pravi cer za badnjak; u pitanju je drvo iz roda hrastova, vezano za paganski kult gromovnika, a ova preferencija možda je opstala zbog lingvističke sličnosti reči “Hrist” i “hrast” (koje inače nemaju nikakve etimološke veze jedna sa drugom).
Detalj sa freske “Rođenje Hristovo” iz crkve Svetog Dimitrija u Pećkoj patrijaršiji, 1346. godina. Foto: Wikimedia Commons/rastko.rs
Posipanje žitom na Badnji dan i na Božić, reminiscencija je na žito koje je Presvete Bogorodicabacala stoci u štali (koja se nalazila u pećini) nakon što se Isus rodio, kako životinje ne bi jele slamu u jaslama u kojima je dete ležalo.
Slama koja se posipa po podu — u današnje vreme sve ređe, posebno u urbanim sredinama — simboliše slamu u vitlejemskoj pećini, podseća nas na to da se Isus rodio u štali, podseća nas na važnost skromnosti i smernosti, na važnost toga da se ne gordimo pred drugima jer eto — Bog se utelovio na jednom tako neuglednom mestu. Drugim rečima: to što je neko rođen u obilju ne znači da je iznad drugih.
Kađenje doma simboliše zlato, tamjan i smirnu: darove koje su mudraci sa Istoka doneli najvažnijem novorođenčetu u istoriji ljudske vrste. Orasi koji se bacaju u uglove doma pak predstavljaju Božiju vlast na sve četiri strane sveta: takvo je, barem, tumačenje.
Foto: Tanjug/Nemanja Jovanović
Pogača simboliše telo Hristovo, vino — krv. Dakle, domaća pričest u malom. Riba je najstariji simbol hrišćanstva, i simbol samog Sina Božijeg, so se drži za simbol božanske sile, a med za — simbol slatkoće večnog života u Bogu. Sveća predstavlja svetlost Božiju: “Ja sam svetlost svetu”, kaže Isus. Konačno, paljenje badnjaka od čega takođe nastaje svetlost, označava završetak Badnjeg dana i početak Božića, a tu se vraćamo na ono što je Josif učinio u pećini.
Treba pomenuti i par važnih običaja vezanih za ovaj dan. Naime, Srbin kada odabere drvo koje će seći, okrene se ka istoku, prekrsti se tri puta, sazove Boga, svoju krsnu slavu i Božić, pa tek onda sekirom seče badnjak. Nakon što se badnjak unese u dom a pre sedanja za trpezu na Badnje veče, peva se tropar “Roždestvo tvoje“, ukućani se potom pomole Bogu, izgovore molitve koje znaju i čestitaju jedni drugima.
Božićni tropar glasi:
“Rođenje Tvoje, Hriste, Bože naš,
zasija svetu svetlost razuma,
jer u njemu oni koji zvezdama služahu
od zvezde se naučiše
da se klanjaju Tebi,
Suncu Pravde,
i Tebe da poznaju sa visine Istoka,
Gospode, slava Tebi”.
