Ovu 2019. godinu međunarodna zajednica označila je kao presudnu za donošenje rešenja statusa južne srpske pokrajine. Šta Srbija može da očekuje od kosovskog čvora?
Od sukoba na Kosovu i potpisivanja Kumanovskog sporazuma uskoro se navršava 20 godina. Uprkos višegodišnjim pregovorima srpska i albanska strana nisu došle do konačnog rešenja. Međutim, 2019. godina se već duže vreme pominje kao sudbonosna. Ukoliko je zaista trenutak za postizanje sporazuma između Beograda i Prištine, šta ga može sačinjavati i da li će trajno rešiti pitanje Kosova?
FOTO: PRIVATNA ARHIVA
Stefan Surlić, asistent na Fakultetu političkih nauka
Gledano u prošlost, mogu se pronaći mnogi datumi koji su delovali kao presudni za trajni status teritorije koju Srbija smatra svojom južnom pokrajinom. Trenutna situacija deluje više kao korak do sukoba nego do trajnog sporazuma. Ipak, vrlo je verovatna mogućnost da politički lideri promene situaciju i iznenade dogovorom.
Do sada je od strane Srbije „suštinska autonomija“ za Kosovo bila jedina opcija. Budući da je takvo rešenje u 2019. neostvarivo, pretpostavimo da je podela Kosova, sa formiranjem Zajednice srpskih opština južno od Ibra, uz specijalni status za srpsku kulturnu baštinu i formalno nepriznavanje kosovske nezavisnosti nešto što bi Beograd priželjkivao. S druge strane, formalno međusobno priznanje sa Srbijom, uz formiranje Zajednice srpskih opština, ali u skladu sa ustavom Kosova, ponuda je koja dolazi iz Prištine. Između ova dva maksimalistička zahteva postoji još pet, do sada spominjanih scenarija.
1. Podela
Podela već decenijama zvuči kao moguć dostojanstven odlazak Srbije sa Kosova.
Analiza: Pozitivna strana ovog rešenja je što Srbija vraća kontrolu nad teritorijom severa Kosova koju većinski nastanjuju Srbi. Iako je reč o populaciji koja je malobrojnija u odnosu na Srbe južno od Ibra, ova zajednica je sa urbanim jezgrom i ključnim resursima kompaktna i oslonjena na ostatak Srbije. Strateški se udaljavaju snage KFOR (NATO) i kosovske bezbednosne snage od Kopaonika. Negativna strana je budući status srpske zajednice koja nije obuhvaćena podelom.
Priština bi u tom slučaju najverovatnije ukinula specijalna prava za Srbe koja uključuju široka ovlašćenja lokalnih samouprava, zagarantovana mesta u parlamentu i obavezno učešće u vladi. Njihova marginalizacija uz akt podele verovatno bi za nekoliko decenija dovela do nestanka Srba i do upitnog statusa sprske kulturne baštine. Takođe, podela bi bila gotovo nemoguća bez formalnog priznanja nezavisnosti Kosova. Na kraju, ova ideja je teško ostvariva jer je odmah nakon okončanja sukoba 1999. imala, ali i danas ima čvrste protivnike u međunarodnoj zajednici.
FOTO: A. DIMITRIJEVIĆ / RAS SRBIJA
2. Normalizacija
Drugo rešenje može se podvesti pod normalizaciju, odnosno ono što je Brisel i najveći broj zemalja EU priželjkivao. Sporazum o sveobuhvatnoj normalizaciji koji ne bi značio formalno priznanje nezavisnosti Kosova, ali bi deblokirao Kosovo u međunarodnim institucijama. Linije razgraničenja bi u tom slučaju ostale iste, a srpska zajednica bi zauzvrat dobila Zajednicu srpskih opština sa izvršnim, a ne samo nadzornim ovlašćenima kako je prvobitno bilo predviđeno.
Analiza: Pozitivna strana ovog rešenja bila bi očuvanje jedinstvene srpske zajednice i njihove kulturne baštine na Kosovu u okviru široke autonomije i specijalnih veza sa Srbijom. Srbi bi na taj način ostali politički i društveni element koji bi mogao da utiče na odluke Prištine. Loša strana ovog rešenja je ta što Srbija u finalnom sporazumu uslovno dobija malo više od onoga što je postigla prvim sporazumom, a to je Zajednica srpskih opština. Drugo, veliko je pitanje da li će vlasti u Prištini poštovati autonomiju Srba nakon ostvarenja članstva u UN i drugim međunarodnim organizacijama. Nastavak sistemske diskriminacije Srba obesmislio bi im dodeljen specijalan status.
FOTO: PROFIMEDIA
3. Korekcija granica
Korekcija granica je rešenje koje se najčešće pominje. Ona bi u ovom slučaju značila manju teritorijalnu satisfakaciju od podele Kosova.
Opcija 1
Opis: U prvom slučaju Kosovo bi se vratilo na linije iz 1953. godine, što bi značilo da Srbija preuzima kontrolu nad većim delom ili celom površinom opštine Leposavić. Druga solucija podrazumeva da Priština zadrži K. Mitrovicu i Gazivode (sa delom opštine Zubin Potok), a da Leposavić, Zvečan i severni deo Zubinog Potoka pripadnu Srbiji.
Analiza: Prednost prvog rešenja je što sever Kosova ostaje i dalje kompaktan sa dve opštine i K. Mitrovicom kao urbanim centrom koji može da dobije status posebnog distrikta. Srbi bi i dalje činili relevantnu zajednicu kojoj bi Priština morala da garantuje specijalnu zaštitu predviđenu Ahtisarijevim planom i formiranje ZSO u skladu sa Briselskim sporazumom.
FOTO: RAS / RAS SRBIJA
Opcija 2
Druga varijanta korekcije granica nudi veću teritorijalnu celinu. Takođe, oba rešenja, kao i u slučaju podele, strateški štite Kopaonik i meki trbuh centralne Srbije. Međutim, korekcija znači i da resursi Trepča i Gazivode imaju zajedničku upravu Srba i Albanaca, ili dogovornu privatizaciju, ali u okviru kosovskog sistema.
Analiza: Ukoliko je teritorija predmet pregovora, korekcija granica u oba slučaja može delovati kao mali benefit za uslov međusobnog priznanja, ali vrlo prihvatljiva za međunarodne aktere koji ne žele čiste etničke linije razgraničenja.
4. Razmena teritorija
Četvrto rešenje jeste razmena teritorija koja bi se odvijala po etničkom principu. Eventualni plebiscit među stanovništvom bi verovatno iskazao većinsku volju Srba severno od reke Ibar da žive u Srbiji, a Albanaca u južnom delu Srbije (Opština Preševo sa albanskim naseljima u opštini Bujanovac i Medveđa) da žive na nezavisnom Kosovu.
FOTO: PROFIMEDIA
Da li je ovo godina raspleta?
Analiza: Ovakvo rešenje ima prizvuk trajnog istorijskog sporazuma između Srba i Albanaca jer je za mnoge pomirenje moguće samo uz etničko razgraničavanje. Međutim, u ovakvom scenariju mnoga pitanja ostaju otvorena. Prvo je šta je pravi dobitak za Srbiju i Srbe na Kosovu? Srbija vrši razmenu svoje teritorije za teritoriju nad kojom želi da povrati kontrolu, što deluje kao igra nultog zbira. Strateški bi potpuno povratila Kopaonik, ali bi novouspostavljena linija u razmeni verovatno išla uz ili bi presecala autoput koridor 10, a upitan bi bio i budući status baze „Jug“ na brdu Cepotina. Takođe, razgraničenje nužno vodi ka povlačenju etničkih linija, što stvara opasnost od stihijskog premeštanja stanovništva. Ostvarenjem ovog rešenja zasigurno dolazi do gubitka specijalnih prava i marginalizacije preostale srpske zajednice na Kosovu.
5. Status QUO
Na kraju, status quo je predlog onih koji smatraju da je rešenje u 2019. nepovoljna opcija. Pretpostavlja se da su albanski lideri u žurbi za rešenjem, dok Srbiji nove geopolitičke prilike idu naruku. U nastavku diplomatske borbe Beograd bi obesmislio napore Prištine na međunarodnom planu. Uz smanjenje broja zemalja koje priznaju kosovsku nezavisnost, odsustvo članstva u UN i ostalim međunarodnim organizacijama, Kosovo bi postala trajno sporna teritorija. Sa pet članica EU koje ga blokiraju, Kosovo ne bi imalo evropsku perspektivu. Međutim, u odsustvu sporazuma članstvo Srbije u EU bi takođe bilo neostvarivo. Priština ima potpunu kontrolu nad teritorijom i ljudima, a to je „9/10 argumenata“ u njihovim rukama.
FOTO: KLIX.BA / PROMO
Održavanje konflikta ekscesnim situacijama uzrokovane aktima diskriminacije Srba predstavlja konstantnu opasnost od većeg sukoba. Priština bi u nemoći da postigne dogovor sa Beogradom mogla da ugrozi zagarantovana prava Srba i srpsku kulturnu baštinu. Ključna negativna posledica statusa quo je da Albanci kao dominantna populacija na Kosovu neće prihvatiti Srbiju kao svoju zemlju i sa promenom geopolitičkih okolnosti, već će samo osnažiti svoje društveno i političko jedinstvo sa Albanijom.
Zaključak
Ukoliko je 2019. godina u kojoj se postiže dogovor, nacrt sporazuma bi već trebalo da bude na stolu. Osnovna uloga međunarodnih aktera je da usled nepoverenja između dve strane obezbede političke, ali i finansijske garancije da će dogovoreno biti sprovedeno. Dosadašnji fokus samo na potpise političkih lidera nije davao željene rezultate. Pred vlastima u Beogradu i Prištini je težak zadatak jer svako od ponuđenih rešenja ima pozitivne i negativne konsekvence. Ipak, ne bi trebalo izgubiti iz vida da je trajni i održiv sporazum moguć samo uz većinski pristanak građana oba društva.
