Situacija je, dakle, sledeća – neki beli suprematist, neonaci, ultra šta već (dopišite ovde) je na Novom Zelandu u mestu Christchurch upao u džamiju u vreme molitve i pobio silan neki svet. Tačnije, miran, pobožan, muslimanski svet koji je na Novi Zeland došao da ostvari svoje snove o boljem životu. Dakle, normalni ljudi ko i mi.
Pre nego pređem na stvar, dozvolite mi samo da za trenutak izkontempliram nad divno poetičnim podatkom da se napad na džamiju dogodio u mestu koje se zove „Hristova crkva“. Šta mi je tu poetično? Pa to da u mestu s takvim nazivom postoji džamija. U nekom idealnom svetu (multikulturnom kakav recimo postoji u fantaziji današnje evropske liberal levice) to bi bilo isto kao da u Rijadu postoji crkva. Da, you may say I am a dreamer … but I am not the only one.
Za moju poentu nije bitno ni kako se taj lik zove, ni kog je tačno porekla, ni koliko je ljudi u tom napadu nastradalo. Koliko god da ih je nastradalo, nastradalo ih je barem isto toliko u istom danu, a ja bih se ležerno kladio i na više, u među muslimanskim obračunima (šiitsko sunitskim naime) o kojima čujemo slabo šta, ili najčešće ništa, jer mediji nas brižljivo dezinformišu o svemu što se islama tiče, kako bi se u životu očuvao fantazam belog liberal levičara o nekakvoj velikoj islamskoj civilizaciji i kulturi. Da ne pominjem sada koliko je nemuslimana, isto samo danas, stradalo od islama u svetu, koliko je gejeva bačeno s krovova, koliko je žena ubijeno iz „časti“ (one srećnije prošle su s otfikarenim klitorisom i kiselinom bačenom u lice), koliko je maloletnih devojčica na silu udato za matore pedofile, koliko ih je silovano jer je seksualno ropstvo inače halal. Evo, trećeg marta su muslimani u Nigeriji mačetama posekli više od 20 hrišćana, a dvanaest dana je ovoj vesti bilo potrebno da se probije kroz blokadu mejnstrim medija do malih alternativnih i mahom elektronskih medija kakav je jihadwatch. Zamislite našta bi ličilo kad bi čitav dan danas crvenim i velikim slovima svuda flešovalo „anti hrišćanski napad u Nigeriji“. Ne ide, složićemo se. Ne ide u divnom progresiv multi kulti svetu u kakvom treba u budućnosti da (pre)živimo.
Ukratko, bilo bi politički nekorektno, jer danas je dan kad ćemo srati o tome koliko je islamska kultura velika i koliko belo suprematističko zlo predstavlja pretnju za svet.
Pada mi u oči, da od ono malo medija što sam ovim povodom prelistao, niko (sem Kurira, al kad ti Kurir kaže da si lud) napadača ne kvalifikuje kao psihički nestabilnu osobu. Za sada nema ni pomena o teškom odrastanju u siromašnom kvartu, nezaposlenosti, krizi identiteta u novozelandskoj multikulturnoj sredini … Što obično budu neki od mogućih objašnjenja kad musliman na zapadu uz povike „allahu akbar“ nožem nasrne na prolaznike. Jer, kao da između psihičke nestabilnosti i verovanja u 72 hurije koje čekaju da ih ovakav manijak na nebu defloriše, postoji nekakva suštinska razlika. Dakle, uzroci mogu biti razni, sem ideološki. A kad sami napadači, iliti esktremni muslimani kako nam mediji saopštavaju (što je pleonazam jer kako se biva ekstreman u odnosu na izričitu kuransku naredbu da se nevernici ubijaju?) insistiraju na tome da ubijanja čine iz ideoloških pobuda (kao da ‘allahu akbar’ nije dovoljno da se shvati) mediji krenu da nam objašnjavaju da su to fundamentalisti.
Shvatili smo i to. Ok, fundamentalisti su. Pitanje je onda kakvi su to fundamenti ideologije (jer islam nije samo vera, on je iznad svega i ideologija, inače bi negde postojalo nešto nalik zapadnom konceptu sekularizma u većinski muslimanskim zemljama) kad onaj koji odluči da ih se strogo drži, dakle fundamentalista, postane masovni ubica? Fundamenti budizma, na primer, vode neizbežno u veganstvo.
Dakle, novozelandskog teroristu na ovaj bezumni čin nadahnuli su neonacizam i Srbi. Pitanje kako su se neonacizam, Hitler i Srbi našli u istoj korpi ideološkog nadahnuća, može da postavi samo neko ko je u političkom smislu prespavao poslednjih trideset godina. Ili nije gledao holivudska propagandna smeća otprilike isti taj broj godina. To je posledica neizmerno puta ponovljenog poređenja Aušvica i Srebrenice. Holokausta i borbe Srba da izbegnu treći genocid u jednom veku, brojnih američkih, a bogami i domaćih filmova, u kojima su Srbi planetarni zlikovci od kojih se u najnovijem pojavljuju kao odrubljivači nedužnih muslimanskih glava u Bosni. Odrubljivanje glava u Bosni se dogodilo, ali to su činili muslimani a glave su bile srpske.
Ali, takvi detalji, kao što su činjenična istina su, za potrebe određenog političkog narativa ili agende, ne od manjeg, nego od apsolutnog nikakvog značaja. A po nesreći, agendu guraju sledeće grupe, od kojih su svaka pojedinačno i za sebe dovoljno jezive, a udružene su doslovno apokaliptične – američki imperijalizam, evropski liberal levi progresivizam i islamizam.
O tome se radi kad naučite da gledate kroz politički korektan bulšiting. Ok, bilo je tu još nekih ćiriličnih natpisa na oružju, dal bugarskih, beloruskih, nebitno. Nisu oni holivudski bad guys, Srbi su. Inače, istina je da se Srbi bore protiv islama još od 1389. i da su njihove zasluge za spas Evrope, ili baš ako hoćete, zapadne civilizacije, nezanemarljive. Nije to sporno uopšte. Sporno je kako smo uprkos tim zaslugama završili kao krivci za napad na muslimane u Krajstčerču.
I ako mi dopustite, pošto sam se malo u slobodno vreme bavio temom, možda bih mogao da vam dam materijal za razmišljanje.
Onako kako ja vidim stvari, za napad je odgovoran Bernar Anri Levi. Možda ne baš direktno, ali indirektno nesumnjivo. On i svi njegovi ideološki puleni.
On je upravo juče u Amsterdamu održao predstavu „U potrazi za Evropom“ koju je, kako čitam, posvetio protiv Wildersa i uspomeni na dva Van Goga. Wilders je holandski političar, onakav kakve na progresiv EU zapadu po navici zovu ultradesničarima, populistima i islamofobima. Jedan Van Gog je slikar za koga po svoj prilici znate čak i da niste ljubitelj umetnosti (dakle, Holanđanin koji je ušao u kolektivnu evropsku kulturnu svest, što je ok) a drugi je Teo Van Gog, aktivista koga je nožem na ulici na smrt iznabadao, pogađate, musliman. Dakle, u istoj rečenici osudiš čoveka koji neprestano ukazuje na opasnosti islamizacije zapada (i živi pod stalnom policijskom zaštitom) i ukazuje na kuran kao ideološku podlogu terorizmu, i odaš poštu čoveku koje je stradao od muslimanske ruke.
Istom progresiv levom mentalnom akrobatikom je pre neko veče na francuskoj televiziji izjavio sledeće – „Evropa je u Bosni nemo posmatrala kako se uništava (Srbi, opet dobro pogađate) sekularni islam, koji je evropska vrednost“. Na stranu sad to šta bi bilo da nije nemo posmatrala, ove reči dolaze iz usta čoveka koji je za vreme rata u Bosni branio autora „Islamske deklaracije“ u kojoj stoji sledeće –„”Nema laičkog načela. Država treba biti izraz i podržavati moralne koncepte religije“ i „Nema mira ni koegzistencije između islamske vjere i neislamskih društvenih i političkih institucija. Polažući pravo sam uređivati svoj svijet, islam razvidno isključuje pravo i mogućnost djelovanja bilo koje strane ideologije na svom području.“
A unitervjuu za sarajevsku TV 10. aprila (oh, gle simbolike, rođendan NDH) 1991. godine – „”Ili će biti kako Muslimani kažu, ili nema dogovora… Desetine hiljada mladih Muslimana spremno je da brani BiH najstrašnijim terorizmom”.
I, eto, ovu evropsku vrednost su Srbi uništili.
Dakle, ovaj mind fuck narativ je, po mom skromnom mišljenju odgovoran za današnji masakr muslimana u Christchurchu. Đe je veza? Pa evo gde – svaki put kad bi neko otvoreno i pošteno progovorio o islamu a likovi, intelektualne i moralne nakaze kakav je Bernar Anri Levi, upru prstom i viknu – islamofob! – (što u prevodu s islamolevičarskog znači „osoba koja o islamu zna više nego što bi muslimani želeli da znate“) uvodi se atmosfera cenzure koja hrani i podstiče, s jedne strane islamofašizam, a s druge banalni beli fašizam kakav je ovog Novozelanđanina.
To je narativ koji muslimanima omogućava da uživaju i koriste svoj status žrtve (što oni i jesu, ali žrtve islama a ne zapadnjačke netolerantnosti) dok su u suštini predatori. To je takođe narativ koji omogućava da se prave žrtve (Srbi recimo) proglase zločincima. I to je na kraju narativ koji nas istinske liberale i istinske demokrate, pretvara u fašiste ili populiste u najmanju ruku, što cenzuru čini neophodnom.
Ja sam intimno duboko ubeđen, da uprkos suzama i izrazima saučešća za nedužnom muslimanskom zajednicom Novog Zelanda, od kojih danas ne može da se živi po društvenim mrežama, islamolevičarska, liberal progresiv i drugosrbijanska ekipa umiru od radosti, a neki su doživeli i orgazam.
Jer ovo im daje pravo za sve, posebno ako baš današnji dan, i današnji povod, ko zaboga ja sada, iskoristimo da ukažemo na to da je islam ideologija u svemu slična nacizmu i planetarna pošast u odnosu na koju globalno zagrevanje deluje ko bezazlen problem. Ovo im potvrđuje superiornu moralnu poziciju koja na dnevnoj bazi ne pije vodu jer ih stvarnost demantuje i to uprkos brižljivoj medijskoj cenzuri.
Čim je social justice warior (SJW) kuknjava jutros krenula setio sam se razgovora nekog muftije i pravoslavnog popa na televiziji onomad kad je bila zapaljena niška džamija. Ne sećam se imena, ali muftija je bez kraja i konca verglao o jadnim muslimanima, žrtvama velikosrpskog nacionalizma, la la la …. Pop ćuti, sluša i kad dobija reč počinje sa – „zadivljujuće je kako ste sve one srpske crkve i manastire na Kosmetu, što oskrnavljene što uništene, uspeli da izjednačite sa ovom jednom džamijom …. „ Taj rad.
