Kecmanović: Od diktature proletarijata do diktature protektorata

Zapad od naroda u BiH stupidno očekivao da će im biti primarno ono što in je marginalno

• Frenk Vizner, Mladen Prelec i Kameron Manter nisu visoki politički fukncioneri niti akademske zvijezde, ali jesu značajne diplomate i istraživači, a objavili su krajem maja u uglednom „Nacionalnom interesu“, koji prate oni koji odlučuju u SAD, da je politika Zapada u našem regionu bezuspješna, što nije ništa novo. Ali, oni – za razliku od Servera, Petriča, Koena i sl. – smatraju da je neophodna promjena pristupa
• U BiH su zanemarivani stvarni problemi i pokušavalo se sve na brzinu. Međutim, to „na brzinu“ traje već četvrt vijeka, a za novi ozbiljniji pristup – kako tvrde – „trebaće još puno vremena“. Ako su SAD i EU za rješenje problema imena makedonske države potrošili 30 godina, za KiM (Srbiju) i Srpsku (BiH), trebaće im bar tri puta više
• Problem će se preliti i u 22. vijek, i to pod optimističkom pretpostavkom da će protektorat napokon prestati da „ignoriše stvarne probleme“.Ali, bože moj, ako ne bude valjao ni taj novi pristup, biće i treći … Njima se ne žuri jer posljedice promašaja snose lokalni narodi, a eksperimenti su poučni čak i ako je rezultat negativan
• Ključno pitanje, međutim, ostaje iznad Viznerovog , Prelecovog i Manterovog horizonta: s kojim pravom bi Vašington i Brisel imali monopol da se bave konsolidacijom BiH, čak i da nisu imali pogrešan pristup?Možda bi drugi to bolje.
• Najzad, nisu li ipak narodi, koji stoljećima žive u BiH, a danas u Republici Srpskoj, „Herceg Bosni“ i bošnjačkim kantonima, jedini nadležni da odluče šta će i kako će sa sobom i međusobno. Pa i s kim će, uključiv i pravo na pogrešan izbor

ERDOGAN onomad u Sarajevu reče da „Turska ne može sebi da dopusti luksuz da se ne umiješa u balkanske poslove“.  Rusija najavaljuje čvršći nastup u regionu. Kineski put svile prolazi istom trasom. Ako je sve to maligno, šta je sa benignim?

„Evropa i Sjedinjene Države su pokušale da konsoliduju Zapadni Balkan, i to im nije pošlo za rukom… Do sada je propao svaki pokušaj da se dođe do velikog proboja kroz izmenu ustava BiH … Sada je jasno da ovaj pristup neće funkcionisati.“

Koautori citiranih redova – Frenk Vizner, Mladen Prelec i Kameron Manter – nisu ni visoki politički fukncioneri niti akademske zvijezde, ali jesu značajne diplomate i istraživači, sa iskustvom u regionu. Objavili su ih krajem maja u uglednom časopisu „Nacionalni interes“, koji prate oni koji odlučuju u SAD, kao što i redakcija prati puls administracije.

Evo, utvrdili su da je politika Zapada u regionu bezuspješna, što nije ništa novo, iako to supersila i vazalna EU teško priznaju, a njihovi predstavnici na terenu tek kada im istekne mandat, ili odu u penziju.

Novo, međutim, jeste što rješenje ne traže u povećanju pogrešne terapije.

Za razliku od Servera, Petriča, Koena i sl. koji uvijek traže dodavanje gasa u krivom pravcu, Vizner, Prelec i Manter smatraju da je neophodna promjena pristupa.

Najprije, kako objašnjavaju, zašto aktuelni pristup ne funkcioniše?

„Već dugi niz godina Evropa i Sjedinjene Države ohrabruju lokalne lidere da pažnju preusmere sa najtežih problema, koji su ih doveli u žustar međusobni sukob, na tehnički i apolitični rad na integracijama u Evropsku uniju (EU) i NATO. Postojala je nada da će na taj način neugodni sukobi omekšati i postati rešivi… Sada je postalo jasno da neće …“

U dvije citirane rečenice sadržana je nelogična pretpostavka da bi ljudi mogli da zanemare svoje najteže političke probleme da bi se bavili apolitičnim tehnikalijama. Dakle, očekivalo se da tri naroda, koji su tri i po godine ginuli za nezavisnost BiH ili za samostalnost RS i HB, svoje žrtve stave u zagradu i bave se integracijom u jednu međunarodnu vojnu organizaciju kojom komanduju SAD i u jednu uniju država kojom diriguje Njemačka.

Iste zemlje koje su kumovale razbijanju SFRJ (Genšer u Mastrihtu) i izbijanju građanskog rata u BiH (Cimerman u Sarajevu).

Kao da su Srbi, Hrtvati i Muslimani u BiH, lobotomijom izgubili pamćenje na svoju mrtvu braću i na svoje žive rane te na to ko je spolja bacio šibicu u već politički pregrijanu Jugoslaviju i njenu minijaturu.

Šta tek reći za stanje mozgova onih koji su se „nadali“ da je takav pristup realan?

Htjeli su diktaturom protektorata ono što nije uspjelo ni diktaturom proletarijata ni šestojanuarskom diktaturom?

Stupidnost očekivanja da će narodima u BiH biti primarno ono što im je marginalno, priznaju naknadno i sami autori:

„Prethodni pokušaji su omanuli ili zato što su stvarni problemi ignorisani, ili zbog toga što je pokušano da se suviše brzo postigne mnogo toga… Potreban je novi pristup, koji prepoznaje ozbiljnost problema i prihvata da će za njegovo rešavanje biti potrebno puno vremena, značajnih sredstava i kadrova…  U BiH se radi o problemima državnog identiteta i opstanka, koji sežu daleko unazad prije minulog rata, favorizuju fundamentalna pitanja identiteta i duboko su emocionalna …“

Elem, dosadašnji pristup je bio neozbiljan: zanemarivani su stvarni problemi i pokušavalo se sve na brzinu. Međutim, to „na brzinu“ traje već četvrt vijeka, a za novi ozbiljniji pristup „trebaće još puno vremena“. Ako su SAD i EU za rješenje problema imena makedonske države potrošili 30 godina, za KiM (Srbiju) i Srpsku (BiH), trebaće im bar tri puta više.

Problem će se preliti i u 22. vijek, i to pod optimističkom pretpostavkom da će protektorat napokon prestati da „ignoriše stvarne probleme“.Ali, bože moj, ako ne bude valjao ni taj novi pristup, biće i treći …

Njima se ne žuri jer posljedice promašaja snose lokalni narodi, a eksperimenti su poučni čak i ako je rezultat negativan.

Kako reče Vučić, Srbi i Albanci bi se bez njihove medijacije lakše dogovorili, a Dodik od njih grčevito brani ono što su se Srbi, Bošnjaci i Hrvati u Dejtonu dogovorili još  ’95 .

Autorski trio je otkrio, dobro jutro Kolumbo, da politički inžinjering pre/oblikovanja naroda i država ne pali.

Šta li će tek kada se udube u istoriju, identitete, kolektivne emocije.

Utvrdiće da prošlost BiH nikada nije bila idilična multikulturna harmonija, koja je prekidana spoljnim agresijama i okupacijama, nego istorija građanskih ratova prekidana intervalima mira.

Toliko dugim koliko su Kalajevići, Kardeljići, Mikulići mogli da drže pod tepihom sve ono što je tri naroda dijelilo i sukobljavalo. Zlopamćenje, osvetoljubivost, mržnja, žudnja za dominacijom, jednako su prirodne osobine ljudskih grupa kao i pojedinaca. Više nego želja za istinom i pomirenjem, praštanjem i zaboravom.

Spoznaje o tome neće, međutim, obeshrabriti neo/kolonijalne ambicije supersile i evropskih vazala da političkim manipulacijma kreiraju poželjnu političku realnost:

„Vreme za Bosnu, Kosovo, Srbiju i ostatak regiona polako ističe. Sada je pravi momenat za evropsko rukovodstvo da se, u saradnji sa Sjedinjenim Državama, okrene ka Zapadnom Balkanu i njegovim problemima posveti pažnju koju zaslužuje, ali i da obrati pažnju na naše interese…  Integracija u zapadnu političku, ekonomsku i bezbednosnu arhitekturu je i dalje vredan, pa i suštinski cilj, ali smo daleko od njega… Uticaj Rusije na Zapadnom Balkanu je u porastu poslednjih godina. Iako Rusija teško može igrati glavnu ulogu u regionu, ona može otežavati situaciju i biti remetilački faktor.

Zanimljivo, pominju se „Srbija, Kosovo i Bosna“, ali ne i Republika Srpska. Ipak, ključna poruka citata je da SAD i EU ne odustaju od „vrijednog i suštinskog cilja“ da nas ugrade u svoju„arhitekturu“, dakako u skladu sa „svojim interesima“.

Istina, Tramp je dobio izbore na programu nemiješanja u tuđe državne i nacionalne poslove. Dakle, to su htjeli i predsjednik SAD i američki narod, ali ne i duboka država koja je samo alat „vladara iz sjenke“.

Kada u Vašingtonu kažu da je neka mala zemlja na drugom kraju svijeta važna za nacionalnu bezbjednost SAD, onda to i nije puka izmišljotina. Onih 300 porodica koje imaju kapital, poslove, kancelarije, vile, apartmane i vojne baze širom planete, zaista imaju globalne interese koji mogu biti ugroženi i u nekom selu u Podrinju .

Svaka, pak, ozbiljna konkurencija tim interesima je „remetilačka“, „neprijateljska“, „maligna“, „dio osovine zla“.

Priča o „širenju Unije na zapadni Balkan“, samo stvara zabunu. Bajagi, Amerikanci su sa Marsa“(NATO), a Evropljani sa Venere“ (EU). Prvi nam prijete, drugi nas zavode, pa Srbi neće u NATO, a hoće u EU.

Flertovanje Brisela sa Srpskom kao i Srbijom, svodi se na to da nam komesari za proširenje i bezbjednost pričaju da nas hoće iako u stvari neće, a naši da pričaju da hoće, iako sa sve manje entuzijazma i pogledom na perspektiviniji Istok. Nešto kao laža i pralaža.

Evrofanatike i evroskeptike, zamijenili su evrofoliranti.

Dakle, neuspjeh se priznaje i pristup se mijenja!

Dovoljno od Viznera, Preleca i Mantera! Ključno pitanje, međutim, ostaje iznad njihovog horizonta: s kojim pravom bi Vašington i Brisel imali monopol da se bave konsolidacijom BiH, čak i da nisu imali pogrešan pristup? Možda bi drugi to bolje.

Najzad, nisu li ipak narodi, koji stoljećima žive u BiH, a danas u Republici Srpskoj, „Herceg Bosni“ i bošnjačkim kantonima, jedini nadležni da odluče šta će i kako će sa sobom i međusobno.

Pa i s kim će, uključiv i pravo na pogrešan izbor.

Izvor: Sveosrpskoj