Predsednik Crne Gore g. Milo Đukanović založio se u svojoj izjavi 12. jula 2019. za formiranje „Pravoslavne crkve Crne Gore“. Iako nije uobičajeno da verske odnose u pravoslavnom svetu uređuje neko ko se ne deklariše kao pravoslavac, izjava g. Đukanovića zaslužuje osvrt zbog funkcije koju on obavlja, kao i zbog nasrtaja na imovinu Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori.
Piše: Nikola Milovančev
S obzirom na to da su srpske crkve i manastiri u Crnoj Gori duhovno zaveštanje i imovina čitavog verujućeg srpskog pravoslavnog naroda, smatram se i ja obaveznim da ne ćutim, pa navodim samo neke od brojnih dokaza o tome.
Poslednjih godina bilo je mnogo zamena teza i neistina kada se govori o ovom pitanju. Osnovne su dve: da se istorijski regionalni pojam Crnogorci sada menja u nacionalni, za vekove unazad (zamislimo kada bi npr. Hercegovce danas proglasili za naciju i to za više vekova unatrag).
Nešto tako nisu se usudili čak ni komunisti kada su 1945. stvarali crnogorsku naciju. Pogledajmo šta je zapisao Milovan Đilas u programatskom članku „O crnogorskom nacionalnom pitanju“ („Borba“ od 1. maja 1945). On navodi: „…jer jeste nešto posebno, posebni, drukčiji „Srbi“ od svih Srba – Crnogorci“. I: „Po plemenskoj tradiciji (tj. porijeklu) Crnogorci SE OSJEĆAJU, A I JESU, SRBI…“.
Druga zamena teza je da se današnja Crna Gora projektuje kao da su joj u prošlosti pripadala područja koja tada nisu bila deo Crne Gore. Najbolje se to vidi u Boki Kotorskoj (današnje opštine Herceg Novi, Kotor, Tivat i Budva). Ovo područje je do 1918. bilo u Austrougarskoj i onda proglasilo ujedinjenje sa Srbijom. Crkve su do 1870. pripadale Dalmatinskoj eparhiji, a tada je osnovana Bokokotorska eparhija. Ili navedimo npr. da je Sv. Vasilije u manastiru Ostrog stolovao kao mitropolit Hercegovine odlukom patrijarha pećkog Gavrila od 1651. godine. Može li onda biti sporno čiji je svetac Sv. Vasilije i čija je imovina manastir Ostrog?
Još 1876. je arhimandrit Nićifor Dučić u Glasniku Srpskog učenog društva, u članku „Morača i Ostrog“, zapisao: „Morača je dio istočne Hercegovine, prisjedinivši se Crnoj Gori tek 1820…“. Mitrofan Ban, mitropolit Crne gore u vreme Ujedinjenja 1918. napisao je u svom životopisu za manastir Moraču: „Manastir ovaj sjajni je monument iz prošlosti srpske“. Ni g. Duško Marković ni g. Đukanović nisu naslednici porodice Nemanjić niti hercegovačkih vladika i ne mogu da raspolažu manastirom Morača, zadužbinom Vukana Nemanjića. A Njegoš, vladika Rade? Njegove reči upućene Dubrovčaninu Matiji Banu 1848. g. preneo je Miodrag Maksimović u „Politici“ od 24. jula 1994. (rubrika „Iz naše prošlosti“ – „Treba najpre da se Srpstvo oslobodi i ujedini“): „…treba najpre da se Srpstvo oslobodi i ujedini. Ja bih tada u moju Pećku patrijaršiju a knjaz srpski u Prizren“.
Isto tako, 1. septembra 1763. crnogorski mitropoliti Sava i Vasilije Petrović mole katolike, dubrovački Senat rečima: „da učinite našoj crkvi i narodu černogorskom jednom sumom od asprih, kako Serbli Serblima i svojijem susedima“. A Rumija i njena okolina, Šestane? Pop Miloš Velimirović zapisao je1894. u beogradskom „Delu“: „Jedan dobar dio Krajine zove se Šestane. U Šestanima ima 10 sela i to su sve arnaućeni Srbi katolici“. Zadnjih godina o svemu ovome puno istražuje i piše dr. Goran Komar.
Dr. Marko Jačov objavio je 1983. i 1986. u SANU dve značajne zbirke dokumenata: „Spise tajnog vatikanskog arhiva XVI-XVIII veka“ i „Spise Kongregacije za propagandu vere u Rimu o Srbima 1622-1644“. Šta kažu vatikanski izvori, Srbima neskloni?
Za kotorskog biskupa Marina Draga 1702. vladika Danilo Petrović je „Srpski episkop sa Cetinja“. Misionar Frančesko de Leonardis piše 1638. o „srpskom obredu“ (del rito Serviano) u Paštrovićima, Crnoj Gori i okolini Kotora. Godinu dana ranije on je izveštavao Rim o mogućnosti da se na katolicizam prevedu „Crna Gora, Donja i Gornja Zeta i druge provincije Srbije“ (Monte negro, Zenta inferior, e Superiore, et altre Provincie della Serbia). Jasno je kud se broje ne samo Crna Gora, već i Zeta i njihove crkve i manastiri.
I sama katolička crkva vekovima tituliše barskog nadbiskupa kao Primasa Srbije ili Srpskog primasa („Primas Serbiae“). Doduše, u prošlosti su se pojavljivali i problemi, npr. 1247. godine, kada su barski građani katolici osećali jaču pripadnost Srbiji nego papi i govorili „…što je nama papa, gospodin naš kralj Uroš je nama papa“ (cit. po hrvatskom istoričaru Milanu Šuflaju, „Srbi i Arbanasi“, 1925, st. 89).
Završavam sa dva navoda o katoličkim crkvama na Primorju. Septembra 1925. kralj Aleksandar Karađorđević posetio je Bar. Nadbiskup Nikola Dobrečić dočekao ga je rečima: „Pozdravlja Vas vjekovnom slavom ovjenčana Srpska Primasija, koja je igrala veliku časnu ulogu u razvitku i oslobođenju srpskog naroda“. A 1934, posle ubistva kralja Aleksandra, drugi naš rodoljub, don Niko Luković, izgovorio je u katedrali sv. Tripuna u Kotoru ove reči: „Bolom odjekuju svodovi ovoga svetoga hrama, koji viđe vladare iz doma Nemanjina“.
Zato tražimo poštovanje i zaštitu za baštinu srpskog naroda u Crnoj Gori.
