Od svih ponašanja koja nas razlikuju od ostatka životinjskog sveta, jedno može biti prilično zabrinjavajuće za vreme epidemije neke bolesti, poput nesvesnog dodirivanja lica.
Ljudi su među retkim vrstama poznatim po tome da dodiruju lice a da toga nisu svesni, što doprinosi širenju bolesti, poput aktuelnog korona virusa, piše BBC.
Studije su pokazale da smo posebno skloni dodirivanju brade i područja oko usta, nosa i očiju. Kada je reč o bolesti poput korona virusa, to je recept za njegovo brzo prenosi.
Zašto nesvesno dodirujemo lice?
Svi dodirujemo lice fascinantnom učestalošću. Studija iz 2015. godine koja je proučavala ponašanje australijskih studenata medicine pokazala je da čak ni oni nisu uspeli da se odupru tom porivu.
Premda bi upravo studenti medicine trebalo da budu svesniji opasnosti u odnosu na ostale, studija je pokazala da su lice dodirnuli prosečno 23 puta u roku od jednog sata, naročito usta, nos i oči.
Ljudima i nekim primatima ne uspeva da se ne dodiruju nesvesno po licu, a to je, čini se, povezano s načinom na koji smo se razvijali.
I dok većina vrsta dodiruje lice u svrhu ”doterivanja” ili da bi oterala razne dosadne štetočine, ljudi i neki primati to čine iz drugih razloga.
Mehanizam smirivanja
Ponekad je ječ o svojevrsnom mehanizmu smirivanja, kaže Dačer Keltner, psiholog s kalifornijskog Univerziteta u Berkliju.
Neka istraživanja su pokazala da kontakt kože na kožu rezultira oslobađanjem hormona oksitocina, što može doprineti smanjenju stresa i postizanju većeg spokoja.
U nekim drugim situacijama nesvesno dodirujemo lice kada koketiramo ili “da bismo oponašali zavese na pozornici, zatvarajući jedan čin društvene drame i otvarajući sledeći”, kaže Keltner.
Drugi stručnjaci za bihejvioralnu nauku zaključili su da je dodirivanje lica jedan od načina na koji sebi pomažemo u kontrolisanju emocija i raspona pažnje.
Temeljno ponašanje ljudske vrste Martin Grunvald, psiholog s nemačkog Univerziteta u Lajpcigu, kaže da je reč o “temeljnom ponašanju naše vrste”.
“Dodirivanje lica je autoregulatorni pokret koji obično ne služi za komunikaciju i često se izvodi podsvesno. Takvi pokreti igraju ključnu ulogu u svim kognitivnim i emocionalnim procesima i javljaju se kod svih ljudi”, pojašnjava profesor, autor knjige iz 2017. godine pod naslovom “Homo haptikus: Zašto ne možemo da živimo bez osećaja dodira”.
No naše oči, nos i usta vrata su za prodor svakojakih bakterija i virusa u naš organizam, što je posebno opasno u doba pandemije korona virusa, koji se s osobe na osobu prenosi kapljicama iz nosa ili usne duplje zaraženog pojedinca.
Možemo da se zarazimo i dodirivanjem predmeta ili površina koje su bile izložene virusu.
Grupa američkih i brazilskih naučnika 2012. godine proučavala je ponašanje nasumično odabranih osoba u javnim prostorima u brazilskom gradu Florianopolis i u vašingtonskoj podzemnoj železnici. Ustanovili su da su osobe koje su proučavali, a nisu znale da ih posmatraju, najpre dodirnule javnu površinu, a potom nos ili usta više od tri puta u sat vremena!
Motivacija za korišćenje maski
Za neke zdravstvene stručnjake sklonost dodirivanju lica trebalo bi da rezultira većom motivacijom za korišćenje maski kao zaštite protiv korona virusa.
“Nošenje maske može da smanji sklonost ljudi da dodiruju lice, što je velik izvor zaraze ako izostane odgovarajuća higijena ruku”, smatra virolog Stiven Grifin sa Univerziteta u Lidsu.
Šta treba da preduzmemo kako bismo smanjili učestalost kojom dodirujemo lice?
Bihejvioralni naučnik Majkl Halsvort, profesor na Univerzitetu Kolumbija, koji je radio kao savetnik za britansku vladu u vreme Dejvida Kamerona kaže da je savet vrlo teško pretočiti u praksu.
Reći ljudima da ne rade nešto što se događa nesvesno uobičajen je problem. Mnogo je lakše ljudima savetovati da peru češće ruke nego ih navesti da ređe dodiruju lice. Nećete imati uspeha ako nekome samo kažete “nemoj da činiš nesvestan pokret”.
I na kraju, kad se sve sabere i oduzme, ništa ne može da zameni značaj redovnog pranja ruku i dodatne brige o održavanju lične higijene.
