Znaš li, rđo, koje je prokletstvo da se dete “poraduje” što ga otac ništa neće pitati, jer ne bih znao šta da mu kažem osim da Srbin i dalje strada od “oslobodilaca” zbog greha za kojeg nema pomilovanja- zato što je Srbin!
Piše: Mihailo Medenica
Jesam li ti kad pisao o mojem Momčilu, Zdravko Krivokapiću, o mojem ocu, divnoj i časnoj starini iz Morače, koji je za srptvo i Crnu Goru postradao toliko da mu kao četničkom sinu nije bilo života u njoj, no ja u inat takvima kao ti vazda živeo za nju i srpstvo?
Ako je šta u onom svetome kršu znao- znao je da je Srbin, znao je za šta mu se đed vratio osakaćen sa Bojne njive, za šta mu je otac streljan, za što su mu majku Đilasovi krvoloci nazivali kučkom i kurvom srpskom, zašto su ubili Boga u njemu kad je stao pred vrata crkve u Kolašinu da ne dozvoli “oslobodiocima” da sprovode konje i stoku u svetinju, jer ako je nešto znao- znao je da je Srbin i da se toga ne treba i ne sme stideti, naprotiv!
Znaš, pokušavali su svako malo da ubij Boga u njemu, u detetu, no lomili su mu kosti ali nisu uspeli raspeća.
Što su više tukli to je Gospod bio življi u mojem Momčilu, ne što je bio ludo hrabar već što je znao ko je, iz kakve kuće i kojeg plemena, pa gde i kost lako pukne duša neće nikako!
Zašto velim: “takvi kao ti, Zdravko Krivokapiću”?!
Oni su to činili cokulom i batinom a ti rečju i (ne)delom, jednako pokušavaju da salomiš kosti kako bi salomio dušu, no ne drži se Srbin o kosti već o dušu, pa zaludu biješ…
Zašto ti sve ovo pišem?
Zato što sve mogu da oprostim osim očeve muke, a muka mojega Momčila je muka Srbina u Crnoj Gori, patnja Srbina za Crnom Gorom, žal Crne Gore za Srbinom, sve ono za šta sam verovao da će sa ustaškim DPS-om otići niz Moraču, no…
Silno se radovao otac 30. avgusta minule godine, još je donekle i bio svestan, ponešto pamtio (kratko doduše) al se svega živo sećao, jer ako je šta i danas živo u njemu- jesu Gospod i tvrda vera srpska!
Danas, zbog tebe i tvojeg činjenja, Zdravko Krivokapiću, ogrešim dušu pa zahvalim Bogu što moja divna starina skoro ništa više ne poznaje, ne zna gde je, šta se zbiva…
Mrzim sebe što se “poradujem” gledajući ga kako gleda u neke daljine, znam ja koje no ćutim, poradujem se što me ništa ne pita valjda misleći da više niko u Crnoj Gori ne prebija kosti Srbinu zato što je Srbin, da je ono zlo Đukanović bliže Spužu no Kraljičinoj plaži, ali…
Znaš li, rđo, koje je prokletstvo da se dete “poraduje” što ga otac ništa neće pitati, jer ne bih znao šta da mu kažem osim da Srbin i dalje strada od “oslobodilaca” zbog greha za kojeg nema pomilovanja- zato što je Srbin!
Hrišćanin sam, pravoslavac, svetosavac, Srbin, dete Crne Gore, valjalo bi mi praštati no kako da vam oprostim starca u kojem i danas prebijate dete?!
Moj je Momčilo sve ono što Crna Gora jeste- ponosita, divna, velika, slavna, srpska i pravoslavna, pa kako da oprostim što brdima i dalje hajke progone Boga ne bi li ga ubile u ljudima, no ponavljam, ne drži se Srbin o kosti već o Gospoda, i ne drži se Crna Gora o zemlju no o Srbina!
Da je zbog mene ni slova Vam ne bih napisao, Zdravko Krivokapiću, no do oca mi je, svega valjanog u meni!
Sa 89 godina još nema mira, još služi svoju doživotnu bez prava na pomilovanje zbog “smrtnoga” greha: Srbin je, naučio je da čita sa prađedovskih spomenika- Srbin je, naučio da piše krvlju predaka- Srbin je, kako bi ga Crna Gora onako crnog od batina poznala da je šta drugo?!
Kosti su mu lomili ali dušu- nikad!
Ostavio je bratu i meni u zavet- zaludu cokulate, svako će od nas s ponosom odrobijati svoj “greh”: Srbi smo, neka je doživotna, ne tražimo pomilovanja jer- ne drži se Srbin o kosti već o Gospoda, ne drži se Crna Gora o zemlju no o Srbina…
