Pravoslavni vernici danas obeležavaju praznik prenosa moštiju Svetog Georgija, dan koji je u narodu poznat kao Đurđic.
U hramovima Srpske pravoslavne crkve danas se obeležava Đurđic. To je jedna od najčešćih slava srpskih porodica.
Svetog Georgija crkva pominje kao velikomučenika i borca za hrišćanstvo. Sveti Georgije, koji je kao Hristov vojnik odbio poslušnost caru Dioklecijanu, velikom progonitelju hrišćana, izjavivši da se ne plaši da umre za svoju veru, pogubljen je 303. godine.
Propovedao je novozavetnu veru i, po predanju, čak je i carevu ženu Aleksandru uspeo da preobrati u hrišćanstvo.
Oboje su osuđeni na smrt odsecanjem glave, a predanje kaže da je carica preminula pre izvršenja carske naredbe.
Na pravoslavnim ikonama i srednjovekovnim freskama, Sveti Đorđe je predstavljen kako na konju, u vojvodskom odelu, krstastim mačem ubija aždaju, koja je simbol paganske vere. Na ikonama za praznik, predstavlja se kao pešak u stojećem stavu sa kopljem ili mačem u ruci.
U pravoslavnim manastirima, Sveti Georgije je prvi u redu svetih ratnika sa štitom i krstastim mačem.
Sveti Georgije je veoma poštovan u našem narodu i slavi se dva puta godišnje. Jednom 16. novembra kao praznik prenosa moštiju svetitelja, Đurđic, i drugi put 6. maja kada se obeležava dan njegove smrti, Đurđevdan.
ŠTA SE SME, A ŠTA NE SME?
Iako Đurđic nije crveno slovo, veoma je važan i poštovan praznik među vernicima, pa se tako na ovaj dan ne rade teški poslovi i ručni radovi.
Takođe, strogo je zabranjeno loviti vukove, jer će lovce u suprotnom zadesiti velika nesreća i maler koji će ih pratiti i cele sledeće godine.
Dani od Đurđica do Svetoga Mrate nazivaju se Mratinci ili Vučiji dani jer je sveti Mrata zaštitnik vukova. U vreme mratinaca ništa se ne daje iz kuće, ne prede se vuna i ništa se ne pere. Krojači i obućari odmaraju, a žene ne rade ručne radove.
U selima zapadne Srbije u ove dane se klalo, ćuteći u ranu zoru na kućnom pragu, crno pile ili mlad crni petao.
Prethodno se piletu ili pevcu zaveže crnim koncem kljun da ne bi pustio nikakvog glasa. Odsečena pileća glava vezivala se crvenim koncem o verige, pa se sa njom bajalo u vreme dolaska vukova.
Sam Đurđic neme posebne običaje i u Srbiji se proslavlja isto kao i sve druge krsne slave.
Uoči slave dolazi sveštenik u kuću i sveti vodicu kojom domaćica mesi slavski kolač, koji seče sveštenik u crkvi i preliva ga vinom (ili to radi domaćin kod kuće). Za slavu se pali slavska sveća, koja treba da gori celog slavskog dana. Gasi je domaćin u prisustvu ukućana tek uveče, pošto se najpre prekrsti. Običaj je da domaćin ne seda dok sveća gori. On po verovanju naroda mora da “dvori” slavu.
Kažu da je Đurđic po brojnosti svečara na osmom mestu slava u Srba. Đurđic je i gradska slava Novog Sada, kao i Bora.
Nepokretni je praznik – ukoliko padne u mrsni dan, sprema se mrsna trpeza, a ukoliko padne u posni dan (sreda, petak), sprema se posna hrana.
Na liturgijama u pravoslavnim hramovima pominje se stradanje svetog Đorđa.
