Željeni efekat se najpre postiže kod onih gledalaca koji žive bez krsne slave i molitve, ikone i liturgije, a najjače i najpogubnije kod onih jugoslovenski vaspitanih janjičara iz Titove epohe, za koje su srpstvo i pravoslavlje najveće (možda i jedino) postojeće zlo
Piše: Dragoslav Bokan
Niske strasti
Jedna od formalno ”naših”, a, u stvari, tuđinskih i neprijateljskih televizija danonoćno kopa svoje rupe, stavlja zamke i, poput pacova, probija bedeme naše zemlje.
Čitava njihova svrha je svetlosnim miljama daleko od nekakve informatičke, a kamoli edukativne i pedagoške uloge. Umesto da grade, oni razgrađuju; umesto istine njih isključivo zanima laž i njeno preoblačenje u što uverljiviji oblik; umesto dobronamernosti, kod njih se neguju zlo, laži i klevete; umesto stvarno zanimljivih stvari, oni neprestano traže elemente ”crne hronike”, ubeđujući nas da živimo u najgoroj od svih država.
Svoje podmukle udarce ispod pojasa svemu što se ne uklapa u njihovu sliku sveta brže-bolje kostimiraju u navodnu ”objektivnost”, isključivo na štetu srpskog naroda, naše Crkve i države.
I kad se u našem narpodu pojavi kakav domaći izdajnik ili bestidni izrod (bio to ”natovski” general, samohvalisavi dezerter, autošovinistički intelektualac, cinični apatrid, sa nastave izbačeni profesor teologije…) on će odmah ovde dobiti instant-zaštitu i odgovarajuće ”drvene advokate”. Sve to naravno besplatno, po trgovačkoj, kompenzacionoj logici: ”vi meni” (što meni treba) – ”ja vama” (što vama koristi). I tako 24 sata, svakog dana u godini, besomučno i što razornije…
I, kao crna kruna svih njihovih nepočinstava, vlasnici i urednici ove lažne ”televizije” osmislili su čitavu seriju otvoreno propagandnih emisija protiv svih onih koje smatraju opasnim po svoje namere i zločinački naum.
Tako veštački kod gledalaca stvaraju utisak međusobnog saveza i ovako sugerisane, tobožnje saradnje svih njihovih žrtava, inače po svemu apsolutno različitih ljudi i sudbina. Pa onda kreću u frontalni napad na njih, praveći virtuelni ”stub srama” za ove žive mete, određene za odstrel.
Na ovu medijsku lomaču bacaju cepanice laži i iskrivljenih poluinformacija, razgorevajući plamen u nebo bez zvezda i trunke svetlosti. Ređaju se nekakve afere i navodni gresi, otvaraju dosijei – obavezno ”iz proverenih izvora” – naduvavaju se neprovereni podaci i nižu lažna svedočenja… Sve to uz dramatičnu muziku (što, valjda, treba da dodatno naglasi ”koliko je važno” sve tu izneseno) i specijalne zvučne efekte (recimo ”crkvena zvona”).
Mozak gledalaca se ubacuje u svojevrsnu centrifugu i pere dok ne nestane i poslednji komadić zdravog razuma i trezvenog razmišljanja. Stalnim ponavljanjem se kod nesrećnih korisnika ukida neverica i ono normalno nepoverenje u ovakav postupak, pa se tako stavara posebna sekta samomrzitelja, nesvesnih nosilaca ”helsinškog sindroma” apsurdnog poistovećivanja sa neprijateljem i njegovim destruktivnim ciljevima.
“Brainwashing” se ponovo pokazuje u svom demonskom sjaju, zasnovan na lukavo izaranžiranoj montaži prikazanog materijala, gde se medijskim čekićem utiskuje i ukucava željena poruka u glave posmatrača, pokolebanih upornim ponavljanjem ovakvih optužbi i napada. Pa kom opanci, kom obojci.
Željeni efekat se najpre postiže kod onih gledalaca koji žive bez krsne slave i molitve, ikone i liturgije, a najjače i najpogubnije kod onih jugoslovenski vaspitanih janjičara iz Titove epohe, za koje su srpstvo i pravoslavlje najveće (možda i jedino) postojeće zlo.
Tako se stvara utisak da se iza svega lošeg uvek nalazi nešto u vezi sa srpskom državom, vojskom, Crkvom, kulturom…, da je ”zlo doba” u našoj zemlji, pa i na čitavom Balkanu, isključivi rezultat postojanja ”reakcionarnih”, ”prljavih”, ”primitivnih Srba”, ”rođenih zločinaca i ubica”. I da su ti pećinski razbojnici, turskih gena, korumpirani do srži i nesposobni za kultivisanje svojih zverskih instikata, nešto zlokobno i neizlečivo, što, poput virusa, opstruira svaki pokušaj Zapada da nas vaspita, prosveti i oljudi.
Lažni testament pokojnog novinara
Kako naš narod kaže: ”Nije kako je rečeno, već kako je suđeno”, ili, još konkretnije: ”Što je babi milo, to joj se i snilo”. Toliko o uspesima ovog neslavnog, mračnog projekta.
Na kraju svih krajeva, jedini ”uspeh” ove specijalne operacije hibridnog rata protiv svoje zemlje i sopstvenog naroda bio bi u tome da i oni najgluplji i najnaivniji među korisnim idiotima (kako bih nazvali njihovi šaptači i razjaritelji) mogu da razaberu pravu pozadinu ovih ”dokumentarnih” emisija i ovakvog ”istraživačkog novinarstva”.
Koristeći naslov jednog od pamfleta počivšeg Slaviše Lekića, nekadašnjeg bosa ”Nezavisnog udruženja novinara Srbije”, nesvršenog turizmologa sa pompeznim ambicijama ”oca nacije” (ali nekog drugačijeg naroda sa potpuno izmenjenom svešću), kreatori ovog serijala, predvođeni izvesnom Sanjom Lončar (producentkinjom) i Jovanom Polić (scenaristkinjom & rediteljkom, novinarkom & aktivistkinjom), poželeli su da naprave ”vrstu testamenta generacijama koje dolaze”, ”priča o tome ko im je sve omogućio i činio život takvim kakav imaju”; ”neka vrsta brevijara koji će poslužiti da se gorko prisete ko im je sve i na koje načine crtao mapu života svih ovih godina”… i bla-bla-truć, sve u ovom ”stilu”.
Na njihovu nesreću, čitav ovaj narativ je sasvim istruleo iznutra, izbušen pogrešnim prognozama, ponovljenim lažima i nepravednim optužbama na račun našeg naroda. I sada sve počinje da im se vraća kao bumerang, razbijajući sve ove klimave i zlobne optužbe u paramparčad. Ništa ne ostaje, ni kamen na kamenu, kad se promišljajući dotakne ova konstrukcija, pada kao proštac, poput razmahanog boksera sa staklenom bradom.
Napad na jednog od najistaknutijih pravoslavnih arhijereja
Uzeću samo jedan, onaj najbezobrazniji i najgnusniji primer.
Naime, posle niza ovako ”obrađenih” političara, medijskih i marketinških stručnjaka, novinara i pevačica, usudili su se (Polićka i Lončarka, a u ”lekićevskom duhu”) da pod svoje hirurške noževe stave lik i delo jednog od najobrazovanijih živih pravoslavnih arhijereja. A to mu ne spore čak ni oni koji mu nisu prijatelji, niti lično naklonjeni.
Njegovo Preosveštenstvo, profesor Univerziteta i vladika Bački, dr Irinej Bulović je ovde postavljen u ”Prokrustovu postelju” ove propagandne emisije, krojenu politikantskim makazama – sa sve naslovom ”Vučić u mantiji”.
Sveden na nekoliko izanđalih tračeva iz anticrkvenih i bezbožničkih krugova, ovaj vrsni intelektualac, duhovno čedo Svetog Ave Justina je prepušten ličnoj osveti, mržnji i nerazumevanju nekoliko sablasnih likova, spremnih da obave prljavi deo posla u ovom brutalno otvorenom pozivu na linč.
Na način poznat iz titoističke ratne i posleratne prakse (u rasponu od likvidacije i mučenja, do ucena i hapšenja, ponižavanja i dugogodišnjih zatvorskih kazni), koristi se već toliko puta upotrebljeni vokabular satanističke mržnje prema Bogu i hrišćanskoj veri, Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi i njenom sveštenstvu. Bez obzira da li se pominju – kao formalni povodi – odnos episkopa Irineja Bulovića prema kovid-histeriji i zabrani pričešćivanja, njegov otpor homoseksualnim ”brakovima”, zabrana ”proslave kobasicijade” u vreme posta, ”opstrukcija Kritskog sabora”, nereagovanje na raznorazne afere u štampi i načelna suzdržanost, ”mešanje u srpsku politiku”, navodna ”izdaja grčkog (jelinskog) pravoslavlja”, tobožnja ”neposlušnost” nekanonskim odlukama vašingtonsko-istambulskog patrijarha Vartolomeja, uticaj na srpskog patrijarha i Sveti Arhijerejski Sinod… on je uvek i svaki put bez izuzetka ovde proglašen za najvećeg krivca. Onog koji, eto, ”upropaštava” sve ono što ova nesrećna Televizija smatra za obaveze i dužnosti crkve (koju oni uvek pišu malim slovom i isto je tako tretiraju).
Bez krivice kriv, po modelu poznatom iz svih bogoboračkih nasrtaja na progonjene i oklevetane hrišćane, ovde se, posle toliko godina, opet uzdiže kuka i motika i traži progon, zabrana i sklanjanje vladike Irineja iz javnosti i društvenog života srpskog naroda. To smo već slušali i iskusili, i tokom postojanja krvave NDH, i u decenijama nakon toga, u čitavoj (antipravoslavnoj i antisrpskoj) Jugoslaviji, gde je jedini ”nacionalni” i ”reakcionarni” greh uvek bio vezan za strogo zabranjene pokušaje kakve-takve obnove i zaštite svetosavske tradicije u mučeničkom srpskom narodu.
Autonomaši i drugi izrodi
Izgleda da su iz regiona eks-Jugoslavije počeli da duvaju takvi mrziteljski vetrovi, počevši od događanja sa imovinom SPC u Milovoj Crnoj Gori, pa sve do ove, nimalo slučajno napravljene emisije. Sa sve ludačkim argumentom jedne ideološki razuzdane novinarke, koja se u svom iskazu u ”Junacima doba zlog”, verovali ili ne, žali na prizor šetnje vladike Irineja sa pratiocima u monaškim mantijama. I to ”u centru grada”, zamislite samo!
Njoj taj ”sablažnjivi prizor” ne samo da smeta, već je – i ”plaši” (kako reče). Jer je politički nekorektan Gospodin Vetar podigao njihove mantije uvis, pa joj se, valjda, učinilo da su u pitanju nekakvi zmajevi, a ne njeni novosadski sugrađani. Samo nedostaje sugestija da im se ukinu odežde, stave trake oko ruke i zabrani izlazak iz crkvenih dvorišta (uz dodatno oduzimanje imovine i svih prava).
”Dosta je bilo njihovog!”, kliče mlada partizanka Ana, ”vojvođanska autonomašica oštrog pera” (kako samu sebe zove ova ”Sremica, rodom iz Valjeva”), apsolutno nedodirljiva za ma kakve posledice njenih agresivnih ”poduhvata”, zaštićena kao ”sveta krava” od strane domaće i međunarodne bulumente novinara.
Njoj se može šta god poželi, baš kao i njenim saborcima i saborkinjama iz ove razmažene autošovinističke ekipe domaćih izroda (ovu reč koristim u njenom izvornom značenju, za sve one koji se javno ”odriču svog roda”, prezrivo ga odbacujući).
To je i glavni problem za Srbiju koja se rađa i naše sunarodnike što polako stupaju na javnu scenu, obremenjenu i okovanu ovakvim egzemplarima još uvek žive i živahne Titove sekte.
Ali, makar ponekad (kao ovog puta) pogreše, pa sebi daju previše ”slobode” u klevetskom mitraljiranju svega što im nije po volji. I tako slomiše svoje iskežene zubiće na pretvrdom materijalu, koji su ovako glupo zagrizli.
Neće moći! Dosta je bilo, i previše zla i zločina.
Ovo, drage brozoidne autonomašice, više nije 1945-ta, niti se sveštenici u mantijama danas mogu onako nekažnjeno i uz blagoslov države odvlačiti u jame-smrti, poput one kraj Kraljeve česme u Lisičjem potoku.
To će, vremenom, morati da shvate i Sanja, i Jovana, i Ana (i svi njihovi potpisani i nepotpisani saradnici, doušnici i denuncijanti/insajderi).
Iz doskorašnje tragedije, genocidnog stradanja i tamnog pokrova ideološkog zaborava ponovo se rađa i uspravlja Srbija kao Otadžbina i državom zaštićen sabor svih nas, vernih autentičnoj tradiciji svetosavskih ideala.
Vaskrsava sve najbolje u nama i kod nas, u mnogo čemu oličenu i u životnom primeru (liku i delu) vladike Irineja Srpskog, našeg učitelja i brata u Hristu!
