Ni jednog jedinog trenutka nisam razmišljala i premišljala se da li da svojoj snaji Aiši doniram bubreg kako bih joj pomogla da nastavi s normalnim životom! Ovo su riječi Salihe Delić iz mjesta Delići u Željeznom Polju kod Žepča.
Prva informacija objavljena je na Fejsbuku i za veoma kratko vrijeme priča o Salihi i Aiši i njihovom odnosu obišla je region.
– Supruga se još oporavlja i potreban joj je odmor, ali je pristala da kaže nekoliko riječi, jer ja mislim da je ovo stvarno velika priča i pozitivna informacija – rekao Habab, Salihin suprug.
Aiša je još u UKC Tuzla, pod pratnjom ljekara.
– Da vam kažem, ja sam odlučila da joj doniram bubreg čim je ona došla za mog sina. Na početku nije pristajala na to. Možda nije ni uzimala zaozbiljno, mlada je bila. Živjeli smo svi zajedno u ovoj skromnoj kući, osam godina smo bili u zajednici. Poslije su oni napravili svoju kuću. I tako, jedan se javio da donira bubreg i dosta ljudi je nju označavalo u smislu da se ona javi. Kad je rekla sve uslove koje joj traži, jedna prijateljica iz udruženja koje imamo njoj kaže: “Pa svekrva ti nudi bubreg džabe.” – rekla je Saliha, pa nastavila:
– Ona se okrenula tada i nasmijala te mi rekla: “Pa, bi li mi dala?” Pa, kćeri, bih ti dala, od prvog dana sam ti rekla da bih – prepričava Saliha.
Kaže, tada se ona javila svojoj doktorki, trebalo je utvrditi da li Saliha uopšte može biti donor bubrega.
– Prvi put kada smo otišli na pretrage u Tuzlu, ja sam bila dosta gojazna. Imala sam veliku kilažu. Tu mi se i šećer pogoršao. Možda i zbog emocija. Bile smo 13 ili 14 dana, obavile pretrage. Meni su dali terapiju za visok pritisak i za šećer i uslov mi je bio da skinem kilograme, odnosno da smršam. Tada sam sama sebi rekla, pa kad sam odlučila da joj dam bubreg, da ću odlučiti i da smršam. I pridržavala sam se, sve što su mi doktori govorili, toga sam se striktno pridržavala – govori Saliha Delić.
Dalje navodi da je u cijeloj toj priči i njoj snaja Aiša mnogo pomogla.
– Tako da su nas pred ramazan ove godine ponovo pozvali na pretrage. Sa mnom doktori nisu bili završili do ramazana, pa sam ih molila da me puste uz ramazan da prepostim. Pustili su, stvarno, jer su doktori u Tuzli nešto posebno. Ne znam kojim riječima da ih nahvalim. Oni su mene pozvali onda poslije ramazana i ustanovili su da mogu dati bubreg, da sam uspjela smršati, da smo bile poslušne i moja snaha i ja, da smo se pridržavale svega što su nam rekli, pa smo došle u situaciju da to možemo realizovati. I, eto, ja ne mogu izraziti svoju radost, veselje što sam joj pomogla da nastavi svoj život. Molim boga da im barem jedno dijete podari – kazuje Saliha Delić.
Tada su je obuzele emocije, jer je prije nekoliko godina izgubila sina. Poginuo je u saobraćajnoj nesreći blizu sela.
– To ne bih nijednoj majci na svijetu poželjela. Ali, molim vas, ovo što ja plačem, ovo su suze radosnice i zahvaljujem dragom Bogu na svemu. Uvijek sam se u Boga uzdala i u doktore, sve pohvale za njih i za tim za transplantaciju, svaka im čast. Ovo je sve jako dobro prošlo – govori Saliha.
Snaja Aiša je u Tuzli. Saliha i ona se čuju svako sat videopozivom, piše Avaz.
