Novinar i književnik Vanja Bulić rođen je dvije godine nakon završetka Drugog svjetskog rata (1947). Najranije dane odrastanja obilježilo je često mijenjanje mjesta boravka, jer je otac bio vojno lice i često dobijao prekomandu. Poseban pečat na njegovu najraniju mladost, ali i kasniji život, ostavilo je hapšenje oca 1952. godine i utamničenje na Golom otoku. Kaže da je uspio da rehabilituje oca, koji je kao i mnogi drugi u to doba, nevin robijao u golootočkom logoru strave.
Vanja Bulić je napisao dosta romana koji su postali bestseleri, ali na pitanje koji bi ostavio kada bi morao da se odrekne svih drugih, odgovara da bi to svakako bio roman „Oko otoka“, koji govori o Golom otoku i tadašnjem ideološkom sunovratu ljudi i sistema koji su pravili poslije revolucije. O tom vremenu Golog otoka razgovarali smo sa Bulićem kroz perspektivu raspona njegovih doživljaja malenog dječaka i afirmisanog novinara i književnika.
Imali ste pet godina kada su uhapsili i utamničili Vašeg oca na Golom otoku. Koliki je ožiljak taj nesretni „zbjeg“ ljudske i porodične drame i istorijskog udesa ostavio na Vas?
– Ja sam ‘47. godište, tatu su uhapsili ‘52. u februaru. Lagao bih kad bih rekao da sam nešto mnogo osećao tad. Ja sam bio dete, a niko od nas ne bi menjao svoje detinjstvo za nešto drugo. Imao sam sreću što mi je majka bila fantastičan čovek, i one su, u stvari, najveći heroji tog vremena, te žene, koje su uspele da sačuvaju porodicu i izdrže sve napade. Međutim, ja sam Goli otok osetio kasnije u životu, pre nego što sam se zaposlio, a i kasnije. Oni nisu smetali toj deci Golootočana da se zaposle i rade, ali su dobro vodili računa da ne budu na istaknutim mestima, da taj kao genetski materijal golootočki, ne ispadne da je neko mnogo važan ili presudan. Tako da je mene to dugo pratilo. Moj sin je diplomiro na Političkim naukama sa temom o Golom otoku, jer je moj otac počeo njemu da priča, a od mene je sve krio. I stalno je govorio: “Onaj tvoj ludi otac će o ovome da piše, bolje da mu ne govoriš.” Moj najstariji sin Dušan je pre 10 godina sa najboljim drugom Markom Vidojkovićem, piscem, otišao na Goli otok. Pa je doneo kamen sa Golog otoka i odneo dedi na grob i malterom zakačio na nadgrobnu ploču. Tako se Goli otok uvukao i u živote moje dece. Kad si dete, ne osećaš koliko to utiče na majku, na primer. Ona je imala 25 godina, dvoje dece i bila je u šestom mesecu trudnoće. I morala je da ide na neku divlju kiretažu.
Da li je i koliko pisanje romana „Oko otoka“ donijelo razmagljivanje košmara sedmogodišnjeg dječaka koji je odlazeći ocu u posjetu, Goli otok, kako ste kasnije govorili, doživio kao veliku grobnicu nesretnika koji su tamo zatočeni? Da li je pisanje romana bio svojevrsni dug ocu, sebi, porodici…
– Po dogovoru sa izdavačem, pišem godišnje po jednu knjigu. I to su knjige bestseleri. A „Oko otoka“ sam pisao sedam godina… I nisam pisao svaki dan, kako to obično radim. Stalno sam preispitivao da li uopšte treba da napišem takvu knjigu. U međuvremenu je umrla moja sestra, a bila je vrlo bitan lik u knjizi… Jednostavno, nisam mogao da je uvlačim u priču, kao da sam odbijao da priznam da je umrla… Urednica mi je rekla da je čudno kako se taj bitan lik gubi. A onda je ona rekla: “Ubij taj lik na početku”, pa sam izmenio priču i ona u knjizi umire kao devojčica, što se u stvarnosti nije dogodilo. Prva trećina romana je maltene 95 odsto istinita. A drugi deo romana čine sudbine dece Golootočana i vojnih lica koje su koristili da rade za državnu bezbednost ili kontraobaveštajnu službu. Treći deo zahvata rat iz devedesetih godina. Filip David napisao je recenziju i rekao je da je teško naći neku knjigu koja je na bolji način objasnila kroz porodičnu priču Golootočana razvoj jedne države u trajanju od pedeset godina.
U javnosti Goli otok je ostao sinonim za brutalnost, najstrašnije maltretiranje i ubijanje svake volje za životom. Da li je, po Vama, fenomen Golog otoka dovoljno istražen, istorijski, književno, pa i novinarski?
– Nedavno je izašla knjiga jednog mladog zagrebačkog profesora Univerziteta. To je prva naučna knjiga o Golom otoku. Fantastična knjiga, ali to nije literatura. Nama se Goli otok vraća na mnogo načina. Mi smo sami sebi često najveći neprijatelji. Goli otok je i ovo što se odvojila Crna Gora, Goli otok je i raspad Jugoslavije. Stalno smo u nekim presudnim trenucima najgori prema sebi. I dalje je nepošten odnos države prema Golootočanima. Nedavno je sahranjen Dragoslav Mihajlović, pisac koji je književno delo posvetio Golom otoku, koji je maltene najbolje te knjige prvi počeo, o Golom otoku. On je sahranjen u Aleji zaslužnih građana, a nekoliko grobova od njega je sahranjen Ante Raštegorac i bivši upravnici Golog otoka. Znači, u Aleji zaslužnih građana nalaze se i žrtve i dželati. Tu nema šta više da pričaš o tome kakav je odnos društva i države prema Golom otoku. U Beogradu ne postoji ni jedan znamen koji bi podsećao na Goli otok. A u Titogradu postoji Trg golootočkih žrtava. Nedavno sam gledao film „Ruski konzul“, po romanu Vuka Draškovića. Fantastičan film. Kao da sam gledao mog oca u zatvoru. Ta tema nije dovoljno istražena… Sramota je da zajedno jedan pored drugog, kao zaslužni građani, leže žrtve i dželati. Mora da se zna ko je šta uradio. Ja sam rehabilitovao mog oca, znači on je nevin ležao tamo. Ako je ležao nevin, šta je radio taj koji ga je poslao, šta je on? On je zločinac, je’l tako? E to je ta stvar koja verovatno najviše i koči da se kaže puna istina o tim ljudima. Meni je ova knjiga poslužila da opišem i tu pogubnu ideologiju. Ima jedan lik u knjizi, Mrki, koji je iskreni prijatelj porodice, ali on iskreno prijavljuje šta se radi u toj porodici. To je taj užas koji se uselio u duše…
U vrijeme Golog otoka utamničen je i tada osamnaestogodišnji Borislav Pekić, ali je imao bar toliko sreće da kaznu ne izdržava na tom ostrvu strave. Tragiku svoje mladosti i sistema u kojem je odrastao ovjekovječio je u trotomnom romanu „Godine koje su pojeli skakavci“. Skakavci su ih „pojeli“ svakog ko je robijao i na Golom otoku, ali da li su i Vama na takav način oduzete u to vrijeme?
– Ja sam rekao zašto ne mogu tako da mislim. Njemu su sigurno skakavci pojeli te godine, a ja sam imao zaštitu majke. Moj otac je bio major na potpukovničkom mestu. On je skojevac iz pljevajske gimnazije, ratnik od bitke na Pljevljima ‘41, Saveza komunista od 1942. godine. Bio je načelnik jednog odeljenja u Vojno-istorijskom institutu, predratni apsolvent prava. Znači, intelektualac u vojsci. Kad se priča o Golom otoku, izbegava se istina da su se hapšenja zbog rusofilstva proredila početkom pedesetih godina prošlog veka. Kada je odlučeno da u nekadašnjoj državi sve funkcioniše po ključu, odlučeno je i da broj oficirskih mesta po republikama bude određen prema ključu. Znači da, na primer, broj pukovnika u svim republikama bude srazmeran broju stanovnika. A iz rata je izašlo najviše Crnogoraca i Srba sa činovima, i onda – teraj to na Goli otok! Pravi mesto za izmišljene činove. To je taj užas, možda veći od onog užasa koji se dešavao hapšenjem zbog Informbiroa. O tome se ćuti. Iako nije presudno, treba istaći da je šef Personalne uprave u JNA bio Franjo Tuđman, znači čovek koji je pravio spiskove. Ali, to je nebitno, da nije bio on, bio bi neko drugi, neko ko poštuje donete odluke.
Da li se otac ikad oslobodio straha s obzirom da su golootočki zatočenici uglavnom do kraja života ostali zaćutani svjedoci, koji su u grob sa sobom ponijeli svu patnju golootočkog mučenja i ubijanja duše i volje za životom?
– Pričao mi je njegov najbolji drug kako je konkurisao za stan u Zavodu za socijalno gde je radio. Jedan momak je ustao i rekao: “Ko može da garantuje da neko ko je jednom izdao državu, to neće da uradi i drugi put?”. Moj tata je ustao i izašao i kasnije rekao prijatelju: “Da sam imao pištolj, ja bih se ubio.” Pitao se hoće li celog života da živi sa tim. A da si rasporio pred smrt, iz njega bi izašao Tito, iza Tita Sloba Milošević, iza Slobe Momo Bulatović. To je bila ideološka matrica. To je generacija koja je otišla sa ovog sveta sa idealima sa kojima su zakoračili u život. Možeš s njima da se ne slažeš, ali moraš i da kažeš – svaka čast, jer nisu izdali svoje ideale.
Kant je govorio da je djetinjstvo pravi roditelj čovjekove ličnosti i karaktera. Koliko je Vas formiralo djetinjstvo, koje nije bilo lako i lepršavo?
– Mogu zamisliti kako je bilo u porodicama u kojima su se žene predale. Setite se filma Živka Nikolića „U ime naroda“. Jednom sam sreo neku gospođu na ulici, koja mi je ispričala da je bila na dva partijska sastanka od dva sata, gde su i ubeđivali moju majku da ostavi muža, jer je izdajnik. Zaista mi je teško kad samo pomislim na majku u šestom mesecu. Dvoje dece, muž u zatvoru, ona bez posla, komšije uplašene okreću leđa. Da je sve bilo u redu, imao bih brata. Živeli smo u vojnom naselju. Jedno jutro zatekli smo na pragu kartonsku kutiju i u njoj pola zaklane svinje. Nismo znali ko je to ostavio. Tek posle 25 godina, saznali smo ko je to učinio. Zamisli ti koliko je bio uplašen, da se slučajno ne sazna šta je uradio, pomogao porodici Golootočana.
Kada bi Vanja Bulić morao da se odrekne književnika ili novinara, šta bi ostavio u sebi?
– Ja sam, pre svega, novinar. Imao sam sreću što sam kao novinar radio u novinama koje su gajile reportažu, analitičke tekstove, pa sam tako mogao da shvatim da imam i literarnu crtu. U današnjim novinama, često je važnije koliko karaktera ima tekst, nego šta je tema. Kad sam ja bio urednik u “Dugi”, bilo je kad predaš tekst, idi prošetaj, nađi nešto za pisanje. Šta ćeš u redakciji? Novinarstvo je ubijeno onog trenutka kada novinar stavi karticu u 9 sati, i provuče karticu da se vidi da je izašao u pet sati. Danas je važniji kompjuter i mobilni nego živ razgovor.
Kada bi morali da ponesete samo jedan roman, koji bi ponijeli?
– Odgovor je lak – „Oko otoka“. Na sajtu „Lagune“ možete pročitati da je u poslednjih dvanaest godina štampano dvesta dvadest hiljada mojih knjiga. Prevagu drže romani sa glavnim junakom novinarem Novakom Ivanovićem. U maju izlazi moj novi roman „Sijamski testament“. Prvi put u našoj literaturi deset romana ima istog glavnog junaka.
Šta još radite pored pisanja?
– Sve što radim je proisteklo iz novinarstva. U Beogradu se na tri pozorišne scene igraju moji komadi „Sponzoruša“, „Jače smo od sudbine“ i „Bitanga u boji“. Reč je o komedijama. Na Blic TV jednom nedeljno ide moja emisija „Biseri“, a naredne jeseni u produkciji „Telekoma“ počinje snimanje 48 epizoda serije „Tata u drugom stanju“.
