Mudrost koju je izgovorio turski sultan Sulejman trebalo bi da bude prva misao s kojom srpski fudbaleri iz svojih bogatih fudbalskih baza prilaze otaljavanju posla po dolasku u Srbiju na izvršavanje teške obaveze igranja za nacionalni tim. Blamaža protiv Češke ponovo je iznela sav prljav veš iz svlačionice “orlova”, pa je tako u javnost isplivala tuča između Aleksandra Mitrovića i Nenada Tomovića. I to na poluvremenu.
Navodno su teži fizički obračun sprečili kapiten Ivanović i selektor Radovan Ćurčić, ali se nervoza prenela na teren. Tako je Tomović poklonio Česima penal za 2:0, a domaćin je do kraja meča još dvaput pogodio mrežu Stojkovića (4:1).
Kada bi neko bez ikakvog prethodnog znanja posmatrao naše fudbalske reprezentativce, već na prvi pogled bilo bi mu jasno da toj skupini više odgovara izraz raspuštena banda nego nacionalni tim. Reprezentacija nije mesto gde kapiten Ivanović dolazi u sukob sa selektorom Mihajlovićem, nije to ni onaj tim u kojem se defanzivac Čelsija obračunava s Ademom Ljajićem, a ni ona ekipa u kojoj se na treningu tuku Aleksandar Kolarov i Stefan Mitrović.
Reprezentacija nije institucija jedne zemlje (a ona će to uvek biti bez obzira na to koji je diletanti predstavljaju) u kojoj bi autoritet trebalo da predstavlja Savo Milošević. Čovek zadužen za atmosferu, predviđen da bude “spona između selektora i igrača”. Isti onaj Savo, koji je Toleta Karadžića nazivao kriminalcem, da bi zarad lične budućnosti najpre pružio ruku, a potom preuzeo ulogu njegovog ličnog gromobrana. Unesrećene “orlove” u red neće dovesti čovek koji je Ćurčića poredio s Murinjom, da bi ga tek tako posle Ostrave pustio niz vodu. Doduše, najavio je i da će sam u istom smeru.
Ovakvoj grupi nabeđenih asova kojima su u glavama starlete, automobili i splavovi ne pomaže ni Fabio Kapelo. Selektori se menjaju kao na traci, a isti igrači ostaju na svojim pozicijama. Možda je vreme da neko promeni ploču. Ova već pet godina besomučno udara na sve ganglije prosečnog fudbalskog navijača u Srbiji.
