„Nikakva podjela na bolje i lošije nije prihvatljiva. Arap nema prednosti nad ne-Arapom niti ne-Arap nad Arapom! Bijelac nije bolji od crnca niti crnac od bijelca. Jedino što je važno je bogobojaznost i lični kvalitet. Boja i vjerovanje ne igraju nikakvu ulogu. Sva ljudska bića su potomci Adema i Adem je, zaista, predak svih njih.“
Ovo su reči proroka Muhameda, izgovorene mnogo pre 26. avgusta 1789. godine i Deklaracije o pravima čoveka i građanina, koja je proklamovala, suštinski, isto – da se “ljudi rađaju i žive slobodno i jednaki u pravima”.
I te prorokove reči su dokaz da se, pre tri dana, u Parizu, nisu sukobili islam i civilizacijske vrednosti nastale u Francuskoj revoluciji, nego, upravo suprotno, da su, tog petka, 13. novembra 2015. godine, sve religije i sve vrednosti bile žrtve besmislenog terora, oslobođenog svake vere, a najviše one u život, pravdu i jednakost.
I mislim da je to prva stvar koju, posle najiskrenijeg saučešća žrtvama, Francuskoj i celom svetu, treba danas reći.
Da je svako ko pokuša da krivicu za parisku tragediju iskoristi za širenje mržnje prema Muslimanima i islamu, na istom, krvavom putu, kao i oni koji su pucali na nedužne ljude u pariskom kambodžanskom restoranu, ili na posetioce koncerta u dvorani Bataklan.
Zaustaviti mržnju, to je prvi zadatak, svih nas, posle Pariza, ali i Bejruta.
Istovremeno, čitav svet mora da nađe način da se izbori s terorizmom i da osigura normalan i bezbedan život svih ljudi. I onih u Parizu i onih u Siriji.
Srbija, kroz koju je prošlo stotine hiljada izbeglica, to pokušava da radi od onog trenutka kada su se, držeći decu i zavežljaje u rukama, na njenim granicama pojavile prve žrtve iste pošasti koja je napala Pariz.
Za nas su izbeglice bile upravo to. Žrtve mržnje. I zato smo im pružili svu pomoć i omogućili im da bezbedno i mirno prođu kroz našu zemlju.
Zato što mi znamo šta je mržnja i kakve posledice ostavlja.
Zato što smo iskusili i platili i sopstvenu i tuđu bezumnost.
I zato što ne želimo da nam se to, ikada više, ponovi.
Hoćemo da živimo u normalnoj, pristojnoj i stabilnoj zemlji.
Hoćemo da se razumemo i radimo sa susedima, Bošnjacima i Muslimanima, i svima ostalim.
Da radimo, rastemo, da se ničega ne plašimo i da omogućimo da se nas niko nikada više ne plaši.
To je, na kraju, ideal svih religija. I Biblija i Kuran cene život i cene rad u istoj meri kao i sve deklaracije o ljudskim pravima, jednakosti, slobodi i nezavisnosti, nastale krajem 18. veka, u vreme stvaranja novog poretka.
Jedina razlika je u tome što su sloboda i jednakost, pravo na život i rad, u jednom slučaju, deo božanskog, a u drugom – prirodnog prava.
Mi poštujemo oba.
I sve što smo u poslednje, skoro dve godine, radili, bilo je na tom tragu. Sloboda, jednakost, život i rad.
Nažalost, neki put nisam siguran da nas je Srbija dobro razumela. I, neki put, izgleda mi da ovde nikakav dobitak ne može da zadovolji bilo koga.
Nikakav napredak, korak napred, rezultat.
Kao da smo, i dalje, spremniji da nemamo i mrzimo i sebe i druge nego da se obradujemo onome što smo, sami, uspeli da napravimo.
A uspeli smo da očuvamo, u duboko polarizovanom i sukobljenom svetu, stabilnu i mirnu zemlju.
Uspeli smo da živimo, sarađujemo, radimo i pomažemo se sa susedima.
Da izađemo iz duboke krize i krenemo, bar korak, napred.
Da zaradimo, stvorimo i uštedimo dovoljno, da deo toga možemo da podelimo.
I znam da to nije mnogo, ali ne znam, niti ću ikada znati, zašto smo toliko spremni da pljunemo na ono što smo uradili.
Kao da nam to ne treba. Rad, stabilnost, mir, jednakost. Kao da bi, ponovo, da se sa svim tim poigramo i odbacimo za račun bede, rata i sveopšte otimačine.
Zato, kod nas nikada nisu dovoljni racionalni pokazatelji uspeha i napretka. Vera u budućnost i vera u sopstveni rad gotovo da ne stanuju kod nas. Zato nam ni potvrde MMF-a, Svetske banke i svih drugih da se Srbija nalazi na dobrom putu nisu dovoljne da ubede sve one kojima je verovanje u nemoguće, a ne u stvarni rad, postalo matrica javnog delovanja.
A upravo to rade, često i nesvesno, oni koji danas ne vide da je, i ovo za neke malo, za neke i više od toga, povećanje plata i penzija, pre svega način da nastavimo da razvijamo sopstvenu zemlju, da je oporavljamo i da joj, kao krajnji rezultat, obezbedimo sigurnost i stabilnost. Da nijednog sekunda ne ugrozimo naše javne finansije, pre svega, našu budućnost.
I to nije nikakva demagogija. Bedna i nerazvijena, siromašna i gladna Srbija može samo da mrzi i ratuje.
Toliko smo valjda naučili. Da se iz zla ne izlazi praznim rečima, nego ozbiljnim radom. Da se mir i sigurnost ne obezbeđuju ili, svakako, ne samo marševima i cvećem, nego politikom koja vodi računa i o sebi i o susedima. Onom politikom koja izbeglice ne doživljava kao zločince, već kao žrtve.
I onom koja hoće da uloži i u Srebrenicu i u škole i domove zdravlja u Srbiji. A posle više decenija propadanja, obnovićemo sve škole i bolnice, staračke domove i vrtiće iz naših izvora, našim novcem.
No, neću to više da objašnjavam. Moj posao, danas, jeste da duboko žalim za svim žrtvama u Parizu i da nastavim da radim tako da Srbija, njeni građani, više nikada ne budu žrtve.
Ni svoje ni tuđe mržnje.
Da li sam dovoljan za to, ne znam. Ali znam da se, po Kuranu, ljubav i mržnja – nasleđuju. I da je kod nas to malo drugačije. Kod nas narod bira.
