Zašto je smrt “našeg Marka Tvena” ostala “gluva” i ko se sve odrekao Branka Ćopića. Razapinjali su ga Kulenović, Krleža, Lalić, Gligorić, Oto Bihalji…
BRANKA Ćopića je najviše bolela izdaja pisaca, priseća se Momčiko Srećković koga su veliki pisac i njegova supruga školovali i gajili kao rođenog sina.
– To mi je Branko, citiraću ga, ovako opisivao: “Jarane moj, našao sam se na udaru žpodguznih muvaž koje su se trudile da opravdaju poverenje partije, pa me počeše kao Hrista razapinjati” – nastavlja Srećković svoju ispovest “Novostima”, započetu u dokumentarcu “Mala moja iz Bosanske Krupe” Puriše Đorđevića.
Prvi put u ovom filmu on je osvetlio istinu o samoubistvu Branka Ćopića, kao jedini očevidac tog događaja. Kao svedok ogromne nepravde i velikog zla koje je veliki pisac doživeo, naročito posle “Jeretičke priče” i humoreske “Ko s đavolom piše”, Srećković otkriva i u koga se Ćopić posebno razočarao:
– To su bili Dušan Popović, Skender Kulenović, Mihailo Lalić, Velibor Gligorić, Oto Bihalji Merin, Milorad Panić Surep, Gustav Krklec, Miroslav Krleža, i još takvih ulizica. Od njega su bežali kao da je tuberkulozan, zarazan. Niko nije želeo da bude u njegovom društvu, bio je izolovan. Kada ga vide na ulici, prelazili su na drugu stranu. U “Klubu književnika” niko nije smeo da sedne za njegov sto, niko ga telefonom nije zvao. Tada je prvi put video kakvih sve ljudi ima u ovom Beogradu. Govorio je: “Ali, ja i dalje nisam hteo da zatvaram oči pred socijalnim i političkim pojavama u novoj Jugoslaviji”. Od silnih saslušanja, privođenja, praćenja i razočaranja u prijatelje već mu je dosta popustilo zdravlje – ističe Srećković.
I Matija Bećković kaže za “Novosti” da je neshvatljivo kako je Brankova smrt ostala tako “gluva”:
– To je nečuveni, jedinstven slučaj da smo jednog pisca nekako sakrili od sebe samih – kaže Bećković. – I to ne običnog pisca, nego jednog od najslavnijih, najvećih – Ćopićevo lice bilo je svima poznato, u ono vreme kad nije bilo televizije, kompjutera, fejsbuka. Kad bi krenuo od Beograđanke do savskog mosta, pozdravile bi ga desetine i desetine ljudi, skudajući šešire. Njegova smrt, koju svet video nije, ostala je zabeležena tako kratko, šturo. A u stvari, ubio se naš Mark Tven, Servantes, koji je u dobrim godinama tako tužno završio život. Kad se ubio Majakovski, ili Jesenjin, to su bili veliki događaji, a Brankova smrt za nas ovde nije bila događaj, jer su se njega najpre odrekli pisci, njegove kolege. Žao mi je da sada pominjem imena, ali ne samo da su ga se odrekli, nego su i pisali te strašne komentare o njemu. Branko im je na kraju sve oprostio, jer je bio ogroman gospodin, najsuptilniji lik, najlepše doteran, koji kao da je preko svega toga nosio jedan kožuh, da se nekako ne odvaja od svoga sveta – ističe Bećković.
ANDRIĆ: ĆOPIĆU, PIŠI ROMANE
BRANKO mi je često prepričavao kako je jednom prilikom u “Klub književnika”, dok je sedeo sam, u neko doba ušao Ivo Andrić, i seo pravo za njegov sto. On ga je gledao u čudu, pomislio je šta li se to dešava, kad mu je Andrić rekao: “Jebo ti takve šale Ćopiću, piši romane, njih ionako niko ne čita”! Branko se osećao kao da ga je maljem pogodio u glavu, jer Andrić nikada nije izgovorio nijednu psovku u životu, i na kraju ga je poslušao – seo je i napisao roman “Gluvi barut”. Knjiga je objavljena, a Branko je opet doživeo partijskog “toplog zeca”, kao u vreme objavljivanja “Jeretičke priče” – seća se Srećković.
