Svet ga zna kao maestra igre na zelenoj površini, nekima je poznat kao čovek sa kojim lopta oživljava i dobija oči, ali ga većina zna pod pseodonimom “gospodin u kopačkama”. Ipak, možda ga je najjednostavnije zvati pravim imenom koje je već simbol za fudbalsku eleganciju – Andrea Pirlo.
Nekada prva violina Juventusa osvojila je u karijeri četiri Skudeta, dva sa Milanom i dva sa “starom damom”, a dva puta je i držao u svom naručju i trofej Lige šampiona. Bronza na Olimpijskim igrama 2004. godine i titula Svetskog šampiona sa Italijom 2006. godine imaju pečat jednog od najboljih tehničara svih vremena.
Pirlo je trenutno u Njujorku Sitiju, a u svojoj bogatoj karijeri na tlu Italije igrao je za Brešu, Inter, Ređinu, Milan i na kraju Juve sa kojim je carovao “čizmom”.
Neki kažu da je Andrea spreman da se vrati u Evropu, da mu nedostaje velika scena, ali zasigurno nije za penziju i igranje iz zabave. To je i sam potvrdio posle jedne neverovatne konverzacije sa predstavnicima ekipe iz Katara.
Pirlo nije želeo da priča sa njima, ali je morao, iz pristojnosti. Na pristojan način je i odgovorio, onako gospodski, u njegovom stilu.
Ovako je tekao razgovor između njegovog agenta Tulija Tintija, njega lično i katarske strane:
“Andrea, žele te oni iz Qatar-a”.
Kada mi telefonira moj agent Tullio Tinti, on ne pozdravlja, odmah ide
u samu srž.
“Izvini, šta?”
“Ideš igrati u Qatar”
“Ti si lud. Ni u snu.”
“I Guardiola je igrao tamo”
“Bio je na zalasku karijere”
“Uredu, ali po bontonu bi se trebao bar sastati sa njima”
“O.K. kada stižu?”
“Već su ovde. Stavi kravatu i uskoro dolazim po tebe.”…čekali su me
u “Principe di Savoia”, luksuznom hotelu. Bili su rezervisali ogromnu
“suite”. Bio je tu vlasnik kluba, nekoliko ljudi iz uprave i veliki
broj advokata.
“Ćao, ugovor je spreman.”
“Dobar dan i vama, drago mi je da smo se upoznali…”
“Naš dres će ti odlično stajati.”
“Ja sam Andrea Pirlo, drago mi je…”
“Ne moraš odmah da odlučiš, imaš nekoliko minuta da razmisliš”
………..
“Andrea, koliko dece imaš?”
“Dvoje”
“Imamo odličnu školu na Engleskom jeziku u Qataru”
“Meni je ipak draže čuti ih kada pričaju italijanski”
“Onda ćemo napraviti novu školu i dovesti samo ‘talijane za profesore.
Ljubitelj si vožnje?
“Da”
“Bilo bi nam drago ako bi prihvatio nekoliko Ferraria na poklon”
“Nekoliko?”
“A ako ti nedostaje Italija imaćeš uvek na raspolaganju privatni avion.”
“Ali…”
“Ugovor je spreman. Radi se o četvorogodišnjem ugovoru.”
“Hvala ali…”
“40 miliona dolara.”
U tom trenutku Tulli-eve oči su zas’jale…
“Znaš, 40 miliona za četiri godine, ne po sezoni. Ne možemo
preterivati, kriza je.”
“Ehh…razumem”
“Ali ako ti 10 miliona godišnje nije dovoljno možemo pričati.”
Čak da sam zatražio i navodnjavanje pustinje verovatno bi pristali.
Ali pre nego što sam počeo da se dvoumim odlučio sam da prekinem sve
to.
“Hvala u svakom slučaju, ali ne mogu. Mislim da još uvek mogu dosta da
dam u Italiji. U slučaju da promenim mišljenje javiću se kroz koju
godinu.”
“11 miliona?”
“Tullio idemo.”
“12 miliona”
“Tullio…”
“13…”
Bukvalno sam uzeo za ruku svog agenta, jos uvek zbunjenog, i pobegli
smo zajedno”.
Veliki Andrea zna šta radi i čarobnjak ne troši magiju gde nije potrebno.
