Ona ima “super posao, ok platu za naše uslove, nekoliko super drugarica, mnogo firmirane odeće i prilično nesrećan ljubavni život jer su muškarci nesnađeni i smešni”, ja ne mogu to isto da kažem, ali zadovoljan sam svojim životom i ne bih ga menjao za takve kao što si ti. Evo i zašto.
Iz prvih redova njenog teksta saznajem da je rođena Beograđanka koja je završila prava, radi kao advokat u samom centru. Voli što zbog posla mora da se sređuje i što joj on omogućava da živi na visokoj nozi.
Vikendom voli da sedi u kafićima u kojima sede gradske face kako bi “bila viđena” i pije najskuplje koktele. Ali uprkos svemu ovome, nije srećna, nedostaje joj ljubav.
Skoro da počinjem da se saosećam, ali onda me baca pod hladan tuš.
Nije problem u njoj, problem je u muškarcima jer su smešni. Pogotovo oni koji nemaju para, oblače se na buvljaku i ponašaju se kao kavaljeri. Njoj nije problem da ih ponizi i traži da je odvedu u najskuplji restoran i gleda kako se znoje pred računom. I još se pita zašto je sama. U šoku sam.
Kako sme da se usudi da kaže da su muškarci smešni ako daju sve od sebe da je usreće – samo da bi na kraju bili žrtva ogromnog ega i njene potrebe da pokaže da je na kraju dana bolja od njih – jer nemaju novac.
Zašto bi bilo ko želeo da bude sa takvom devojkom? Zašto bi ijedan muškarac želeo da trpi ponižavanje i život koji se vrti samo oko para i jedino njima vrednuje?
Takva osoba ne zaslužuje ljubav jer ne zna kako ona izgleda i nikada je neće prepoznati jer ona uglavnom ne sedi u markiranoj odeći u skupom restoranu.
Ljubav nije finansijska transakcija. U ljubav ulazimo zbog emocija, a ne krajnje računice. Naravno, lepo je imati novac, ali on nikako ne bi trebalo da bude uslov ili odlučujući faktor.
I ja trenutno imam lep posao, svoj stan i pristojne uslove za život.
Tokom života bio sam u vezi sa devojkama koje su zarađivale više od mene, ali i znatno manje. I to mi nikada nije bio problem. Želeo sam sve što imam da podelim sa njima, želeo sam da budu srećne jer su one mene činile srećnim.
Kada ja nisam imao, pomagale su mi. Kada one nisu imale, pomagao sam im. Nikada nisam ni pomislio da ljubav vrednujem novcem, niti da je njime uslovljavam.
Bilo je trenutaka kada ga je bilo puno, ali i trenutaka kada su nas opsedali računi. I dalje smo se voleli, zapravo, nestašica novca činila je tu ljubav još jačom. Nikada mi nije bilo ni na kraj pameti da ostavim devojku samo zato što je bez novca, ili posla, već sam se trudio da joj pomognem. U tim trenucima nismo trošili moj novac, već naš.
I sve te dovojke sam vodio u restoran na prvi pravi sastanak, obučen onako kako ja smatram da je pristojno. Možda sam imao sreće, ali nijedna nije gledala da li su stvari na meni sa buvljaka, niti pokušavala da me ojadi birajući najskuplje stvari sa menija. Valjda zato što su uživale u mom društvu i razgovorima koji su bez prekida umeli da traju satima. U suprotnom ne verujem da bi bilo drugog izlaska.
Nisam balkanski mačo, poput tipova sa kojima izlazi devojka koja stoji iza ovog teksta, i ne vrednujem ljude po primanjima ili imovini. Ne tražim da mi devojka parira, već da budemo ravnopravni i zajedno gradimo savršen život i prolazimo kroz dobro i loše.
Ljubav se ne prodaje i ne može da se kupi. Možda neke devojke jednostavno nemaju sreće u ljubavi jer je traže na pogrešnim mestima, možda čak i na pogrešan način. Mogu samo da joj poželim da pronađe muškarca koji će je voleti i poštovati zbog nje same, a ne zbog novca ili statusa. I da, takvi zaista postoje, čak i u Srbiji.
