Nedeljnik Pečat ekskluzivno objavljuje haško pismo Momčila Krajišnika posvećeno dramatičnim događanjima i epohalnim razilaženjima u tumačenju i danas otvorenih političko-lingvističkih pitanja oko srpskog jezika. Zbog “zapaljivosti teme” i dužine teksta, komentarisanje na njega neće biti dozvoljeno nekoliko dana. Iz prostog razloga da bi vam dali vremena da pročitate, razmislite, za tek onda ostavite svoje mišljenje.
Poštovani profesore,
Verujem da ćete se iznenaditi kad dobijete ovo moje pismo, pošto nismo imali priliku, u neko srećnije vreme, da se sretnemo i upoznamo. Jedino, „zahvaljujući“ Haškom tribunalu, pretpostavljam da ste za mene čuli. Ali ipak, predstaviću se. Moje ime je Momčilo Krajišnik. Nekad sam bio predsednik Skupštine BiH, zatim, predsednik Narodne Skupštine Republike Srpske, i na kraju, bio sam član Predsedništva Dejtonske BiH. Od 3. aprila 2000. godine (kad sam uhapšen) nalazim se u zatvoru Haškog tribunala, u Hagu, gde sam 17. marta 2009. godine osuđen na dvadeset godina zatvora.
Ovo kratko prezentovanje dela moje biografije nije bilo samo sebi cilj, nego uvod da bih objasnio povod i razlog zbog kojeg Vam se obraćam. Povod je Vaše svedočenje od 12.3.2009. godine pred Tribunalom u Xary, a razlog je jedan manji deo Vašeg iskaza od istog dana koji se odnosio na Republiku Srpsku. Naime, odmah posle završetka Vašeg svedočenja, tog dana, sa puno pohvala o Vama, general Milan Gvero mi je preneo i jednu Vašu rečenicu koja me je, moram priznati, vrlo iznenadila.
Navodno ste rekli, da ste Vi i Vaše kolege, profesori srpskog jezika, uspeli odbraniti srpski jezik u BiH od prisilne ekavizacije.
Kako sam ja na ovu informaciju reagovao objasniću Vam malo kasnije, a pre toga da se dodatno „legitimišem“.
Ja sam, profesore, političar koji je zajedno sa Radovanom Karadžićem, Nikolom Koljevićem i Ljubomirom Zukovićem, i još s nekolicinom naših istomišljenika, „zaslužan“ da se devedesetih godina, sad već prošlog veka, (bar privremeno), po nekima „na silu“ uvede ekavsko narečje u Republici Srpskoj.
Kao jedino „zaslužne“ za „nametanje“ ekavice naveo sam nas četvoricu, a da nije suprotno istini naveo bih samo sebe. To radim, verujem razumećete, jer ovde se ne radi o pisanju karakteristika za dodelu odlikovanja nego o utvrđivanju odgovornosti za počinjeni „greh“, od kojeg se sad mnogi ograđuju i „peru ruke“. Iako, istine radi, iza ovog „greha“ nekad je stajao celi politički i državni vrh Republike Srpske. I toliko o mom predstavljanju, a sad bih želeo da se vratim na suštinu pitanja zbog kojeg Vam se obraćam.
PITANJA ZA GENERALA GVERA
U razgovoru sa generalom Gverom izneo sam svoje neslaganje sa Vašom izjavom i kritiku na mnoge stvari koje sam povezao sa njom. Od njega sam „ni krivog, ni dužnog“ tražio odgovore na mnoga pitanja. Pitao sam ga:
„Ako ste Vi i taj Vaš profesor, koga toliko hvalite, u pravu“, a mnogo Vas je hvalio, „pitam se, zašto nismo srpski jezik odbranili, umesto od ekavice, od bošnjačkog, odnosno bosanskog jezika u BiH ili od tzv. „crnogorskog jezika“ u Crnoj Gori?
Zašto nismo digli svoj glas protiv rastakanja srpskog jezika, nego smo oportunistički podržavali one koji su to činili i kao deca što čine stavljali raširene ruke na oči i umesto argumentacije govorili: „nema me“?
Zašto nismo odbranili ćirilicu u Republici Srpskoj, nego i u Palama, gde se ćirilicom pisalo i pre poslednjeg rata, i notar, iako je po Ustavu obavezan da radi suprotno, overava dokumenta Srbima jedino napisana latinicom?
Zašto Sud u Sokocu rešenja i presude piše samo na latinici i pored Ustavne obaveze da to radi na ćirilici?
Zašto nam ne smeta što se u „Glasu Srpskom“, jedinom dnevnom listu u Republici Srpskoj, upotrebljava nedjelja, prijenos, ogrijev, kruh, Uskrs, umesto nedelja, prenos, ogrev, hljeb (hleb), Vaskrs?, kako su vekovima Srbi govorili na teritoriji bivše Bosne i Hercegovine.
Kako je moguće da su svi, iako retki, ćirilični natpisi u FBiH zamenjeni latiničnim i pored zakonske obavezne o ravnopravnosti oba pisma na području cele BiH, a u isto vreme Republika Srpska je preplavljena latinicom?
Zašto je ćirilica marginalizovana u zajedničkim organima koje su formirale Republika Srpska i Federacija Bosna i Hercegovina, iako postoji Odluka Ustavnog suda BiH o konstitutivnosti naroda, koja podrazumeva potpunu ravnopravnost oba pisma?
Zašto u Srbiji, Javni medijski servis sve „ozbiljne“ emisije, osim emisija kao što je serija „Selo gori a baba se češlja“, koju po zlonamernicima gleda samo prost narod, makar bile namenjene samo za područje „Beogradskog pašaluka“, emituje isključivo na latinici?
Zašto je u Nikšiću ukinut srpski, a nametnut tzv. „maternji jezik“? Zašto su poslanici u Skupštini Vojvodine, gde postoji srpska većina, usvojili predlog Statuta u kojem je umesto ustavne ćirilice predviđena latinica, lažno je predstavljajući kao srpsko pismo?
Zašto nismo, umesto da branimo Srbe u Republici Srpskoj od ekavice, kojom govore samo Srbi, predložili Zakon o zaštiti srpskog jezika i ćirilice? Zašto ćirilicu brani samo udruženje „Ćirilica“, za čiji rad jedan broj intelektualaca nema razumevanja, a drugi veći broj, na sve što ovo udruženje uradi reaguje sa nipodaštavanjem?
Zašto srpski jezički stručnjaci do sada nisu doneli Rezoluciju o zabrani korišćenja crnogorskog i bosanskog naziva za srpski jezik i prosledili je nekom forumu u svetu?
Zašto nije odbranjena ćirilica u Crnoj Gori, odakle potiče i sam Vuk Karadžić, a i Vi profesore (iako je u Ustavu ravnopravna sa latinicom ili možda čak i nije)? Zašto ne priznamo da smo u zabludi kad kažemo da je u Republici Srpskoj pobeđena ekavica, jer da bi se nešto moglo pobediti to je moralo biti branjeno, a ekavicu niko nije branio nego je orkestrirano napadana. Kao što je istina da je eliminacija ekavice bio gubitak, a ne dobitak za srpski narod“.
OSNOV ZA RASTAKANJE SRPSKE NACIJE
I kad sam završio svoj monolog general Gvero je, verovatno pogrešno misleći da sam Vas okrivio za sve ono što sam kritikovao, počeo da Vas brani. Rekao je da ste na njega i ostale učesnike na suđenju ostavili pozitivan utisak. Istakao je da ste pred Sudom pokazali hrabrost, patriotizam i stručnost. Da bi u šali dodao: „Ovakvog kao što je profesor u Republici Srpskoj nema“. I na kraju, predložio mi je da pročitam Vaš nalaz, što sam i prihvatio. Želeo sam (da bar pokušam) da Vas bolje upoznam. Kasnije, na početku čitanja nalaza, zapazio sam da je nalaz napisan ekavicom, na ćirilici, što je bio povod da Vam napišem ovo pismo. A razlog je bio da pokušam da Vam objasnim zbog čega je u jednom istorijskom trenutku vođena aktivnost, pogrešno nazvana – nametanje ekavice Srbima u Republici Srpskoj, kao i da Vas upoznam šta je pogrešno u celoj toj priči, koja je proizvod jednog velikog nesporazuma. Zapravo celu aktivnost oko uvođenja ekavice pratile su (ne)namerno plasirane dezinformacije da je cilj aktivnosti da se nateraju Srbi iz BiH da se odreknu „svoje“ ijekavice i prepuste je muslimanima i Hrvatima. A značilo bi da bi izgubili jednu od dve velike vrednosti, a pod vrednostima, odnosno velikim bogatstvom, mislilo se na dva pisma i dva jezika koje u našem okruženju, osim Srba, niko nema. Što je bilo suprotno stavu, koji je ravnopravno u to vreme postojao u Republici Srpskoj, da to što srpski narod za sve najveće vrednosti ima „rezervnu“ varijantu predstavlja izvor podela i osnov za rastakanje srpske nacije. I da je ta „velika vrednost“ razlog zbog kojeg se Srbi već duže vreme „razapinju“, između latinice, koja se na silu želi „prodati“ Srbima kao njihovo pismo, i ćirilice koju apsolutna većina Srba voli i žali, ali prećutno pristaju da ode u zaborav. Kao što se stalno opredeljuju između ijekavice, koja zato što je koristi oko 15 odsto Srba nije u stanju da postane službeni srpski jezički standard, i ekavice koja za Srbe u BiH ne predstavlja svesrpski jezički standard nego „srbijansko“ (strano) narečje. Ove tzv. „velike vrednosti“ su, po ovim drugima, stvorile veliku štetu koja se teško može popraviti. Jer danas, umesto jedne imamo tri države, umesto jedne imamo dve pravoslavne crkve, umesto jednog imamo dva pisma i umesto jednog standardnog jezika imamo dva narečja od kojih se jedno već transformisalo u dva posebna jezika.
Da bi potkrepili svoju tezu o neophodnosti eliminacije svega suvišnog što nas deli, ovi poslednji upirali su prstom u druge nacije u svetu. Govorili su: „Šta bi se desilo kad bi na primer SAD pored engleskog uvele španski jezik?“ Ili kad bi, da se vratimo u naše susedstvo, Hrvatska pored ijekavice uvela ikavicu, ili čakavicu, ili kajkavicu. Bez dileme, lako bi izveli zaključak. Nastupile bi podele i stvaranje novih nacija i država kao što se desilo kod Srba, a možda i sukobi. Jer tvrdnja da bismo svoju epsku i ostalu dijalektikalnu književnost uvođenjem ekavice kao centralnog jezičkog standarda izgubili, pogrešan je. Primer je Nemačka nacija, nastala na prevazilaženju regionalnih specifičnosti, zatim verskih i kulturnih razlika ( npr. između Prusa i Bavaraca), te državnih tradicija mnoštva država. Nemačku drži na okupu, pre svega, njihov najviši jedinstveni jezički standard, a nisu se odrekli ničega u književnosti, nastao na dijalektima. Francuzi isto tako, mnogo su veće njihove unutrašnje razlike od naših. Zar su se prelaskom na moderni engleski Englezi odrekli Šekspira koji je pisao na staroengleskom? Ni moderni Grci nisu ostali bez svoje stare književnosti i filozofije, nastale na starogrčkom. Niti će, šta sad da se desi, Bećkovićeva dijalektalna poezija biti išta drugo, do srpska. O Njegošu i narodnoj književnosti da i ne govorim.
EKAVICA U RS KAO „POLITIČKO PITANJE“
Poštovani profesore, istina je složenija. Uvođenje ekavice u Republici Srpskoj nije bilo čisto jezičko pitanje. Najmanje, podjednako se radilo o jezičkom i političkom pitanju, čak više o političkom, što ću pokušati da Vam objasnim. Devedesetih godina prošlog veka Srbi iz BiH su bili na istorijskoj raskrsnici. Na njih je vršen snažan pritisak da prihvate „istinu“ da u BiH sva tri naroda govore jednim jezikom i da nema nikakve razlike u govoru između Srba, Hrvata, muslimana i ostalih, što su zagovarali i srpski jezički stručnjaci objašnjavajući da je reč o jeziku koji se jedino može nazvati srpskim. Tu tezu je rukovodstvo Republike Srpske prihvatilo, da bi se ubrzo našlo pred nepredvidivim problemima. Hrvatski predstavnici su na samom startu takav stav odbacili. Oni su jasno dali do znanja da Hrvati u BiH govore hrvatskim jezikom i da ne prihvataju bilo kakvo povezivanje njihovog jezika sa srpskim. Čak su snažno bili i protiv dotadašnje kovanice „srpsko-hrvatski“, odnosno „hrvatsko-srpski“. Kod muslimanskih predstavnika je situacija bila još složenija. Oni su podržali tezu da se u BiH govori jednim jezikom, ali da se taj jezik ne može nazvati srpskim. Zahtevali su da se jezik nazove bošnjački. Da bi se problem „rešio“ umešali su se strani „medijatori“ predloživši „solomonsko“ rešenje. Sankcionisali su „poludogovoreni“ zaključak da se u BiH govori jednim jezikom, a za naziv jezika ostavili su svakom narodu na volju kako će taj jezik zvati. Bila je to politička odluka o jeziku u BiH, posle čega su se naši profesori našli u nevolji. Videli su da su prevareni i da su postali žrtva sopstvenog stručnog stava. Digli su „galamu do neba“, povremeno ironično prigovarajući „glupostima“ da se srpski jezik nazove bošnjačkim, odnosno, kasnije i bosanskim jezikom.
Nažalost ove argumente niko nije ozbiljno shvatio, zbog čega su se naši profesori prvo zabrinuli, zatim naljutili, i na kraju sa „onim drugim“ otvorili stručnu debatu. Na toj ljutnji se sve završilo. Kako naš narod kaže „vuk pojeo magarca“. Tu je kraj, iako su naši profesori znali šta bi Englezi uradili kad bi engleski jezik Kanađani nazvali kanadskim, Amerikanci američkim, Australijanci australijanskim, Novozelanđani novozelandskim? Englezi bi na svim svetskim sudovima ili svim mogućim sankcijama, odbranili svoju najveću duhovnu, kulturnu i intelektualnu svojinu (imovinu) od krađe. Jer kao što nije krađa govoriti engleskim, a ne biti Englez, tako nije krađa ni govoriti srpskim jezikom i pri tom biti druge nacije, ako to neko želi. Ali, krađa je srpski jezik krstiti drugim imenom.
I sve je to bilo jasno našim jezičkim stručnjacima, ali nisu hteli (ili nisu mogli) da išta preduzmu, da bi grešku ispravili. Nažalost, jedino što su uspeli bilo je da su isterali ekavicu iz Republike Srpske i „odbranili“ ijekavicu od (nasilne) ekavizacije, što se čak ne može nazvati ni Pirovom pobedom.
Da problem bude još teži „pobrinuli“ su se ponovo međunarodni predstavnici (oni u BiH odlučuju i o pitanjima jezika) koji su zaključili da deca u školama treba da uče iz jedinstvenih udžbenika, što upravo odgovara muslimanskoj strani koja se i dalje snažno zalaže za unitarizaciju BiH. Na što su spremno reagovali „bosanski“ Hrvati koji su, iako su oduvek govorili („bosanskim“) jezikom različitim od Hrvata u Hrvatskoj, doneli odluku i „preko noći“ uveli jezik, u službenoj upotrebi u Hrvatskoj. I za nepunu godinu dana svi Hrvati iz BiH su „progovorili“ hrvatskim (službenim) jezikom. Na početku njihovog „poduhvata“ Srbi su se podsmevali često ih pitajući da im objasne šta koja reč znači, da bi se ubrzo uozbiljili, ustuknuvši pred odlučnim stavom hrvatskog naroda, svesnog da samo na taj način može ostati deo jedinstvene hrvatske nacije.
SVE SU „PREPISALI“ OD BOŠNJAKA
Slično Hrvatima iz Bosne i Hercegovine postupili su i muslimani iz Sandžaka. Oni su isto tako „preko noći“ postali Bošnjaci, zamenivši ekavicu i ćirilicu za ijekavicu i latinicu. Tim „novopečenim“ Bošnjacima Srbi su se isto tako podsmevali. Često ste tada, dok je ta „transformacija“ bila aktuelna, mogli da čujete kako Srbi „traže“ da im neko objasni: „Kako je moguće da ljudi koji žive u Srbiji, na Kosovu, u Crnoj Gori, sebe nazivaju Bošnjacima?“ Pitali su (naivno): „Odakle im jezik, kultura, istorija…?“ I to čudo je trajalo za kratko. Danas je normalno da se muslimani iz Sandžaka više ne zovu muslimani, nego Bošnjaci. A što se tiče jezika i pisma sve su „prepisali“ od Bošnjaka iz BiH. S tim da ni u Sandžaku, kao ni u Sarajevu, nema više ćirilice, a srpske reči su zamenjene ili hrvatskim rečima, ili turcizmima.
Kad bi se jezički stručnjaci iz Republike Srpske, odavno sve ređe, u javnosti oglasili sa tvrdnjom da se u BiH govori srpskim jezikom i da bosanski jezik ne postoji, usledila bi reakcija njihovih kolega iz muslimanskog dela Bosne i Hercegovine. Replicirali bi im da se srpskim jezikom može nazvati samo onaj jezik kojim govori većina Srba, a to je ekavsko narečje, koje je po njima u međuvremenu preraslo u poseban jezički standard. I da u ijekavskom narečju, kojim govore oko 9.000.000 ljudi, Srbi participiraju sa oko 15 odsto (oko 1.400.000). Dok ijekavskim narečjem govore (svi) Hrvati (oko 4.500.000), (svi) muslimani (oko 2.500.000), (svi) Crnogorci (oko 600.000). Što je i bilo presudno da se taj, od srpskog naroda određeni jezički standard, nazove hrvatskim, crnogorskim, bošnjačkim (ili bosanskim), a pred Haškim tribunalom, BHS jezikom.
U ovakvoj situaciji Srbi iz BiH su bili pred izborom ili da tvrdoglavo nastave da koriste ijekavicu i zadovolje se sa 15 odsto idealnog dela, jednog respektivnog jezičkog korpusa, ili da postupe kao Hrvati i uvedu službeni jezik svoje matice i postanu deo jedinstvene srpske nacije.
U raspravi o ovom pitanju rukovodstvo Republike Srpske se ponovo našlo nasuprot istih onih profesora koji su tvrdili da se u BiH govori jednim jezikom i da se taj jezik mora zvati srpski. Rukovodstvo je bilo svesno da se ne mogu zanemariti stavovi jezičkih stručnjaka, ali isto tako ni činjenica da ovakav stav neminovno „zaključava“ Srbe u unitarnu BiH i kulturno i jezički odvaja od Srba iz Srbije. Zato smo, da bismo rešili naizgled „nerešiv“ problem, doneli kompromisno rešenje. U Ustav Republike Srpske ugradili su amandman o ravnopravnosti oba narečja. S tim da smo posebnim zakonom ekavicu promovisali u službeni jezik Republike Srpske. Moram priznati, ja nisam bio za ovakvo rešenje. Zalagao sam se za sveobuhvatniju primenu ekavice, ali ne samo što sam ostao u manjini, nego uvažavajući realnost prihvatio sam argumente naših profesora. Ubedili su me da bi potpuno „isterivanje“ ijekavice bila velika istorijska greška, jer bi se na taj način odrekli ogromne književne zaostavštine koju su Srbi stvorili kroz vekove na ovom narečju.
NIJE VAŽNA SILA KOJA NAPADA, VEĆ SVETINJA KOJU BRANIMO
U realizaciji ove odluke pružili smo „šansu“ ekavici da se vrati u BiH iz koje je u godinama posle Drugog svetskog rata proterana, kada je većina književnika Srba i muslimana stvarala i objavljivala na ekavskom narečju. Dali smo sugestiju republičkoj televiziji i novinama da počnu da koriste ekavicu. Isto što se desilo kod druga dva naroda u BiH posle uvođenja ekavice, ponovo su se Srbi i ovoj „novini“ počeli podsmevati. Ali to je trajalo vrlo kratko. Ljudi su se ubrzo navikli na ekavicu i sigurno bi ekavica trajno zaživela, kao što se desilo u slučaju Hrvata i muslimana, da nije došlo do promene vlasti u Republici Srpskoj koja je celi proces zaustavila i „preko noći“ vratila na početak. Posle proterivanja ekavice situacija je sledeća: „Uspeli“ smo „odbraniti“ ijekavicu od ekavice!
„Uspeli“ smo odvojiti srpski jezik kojim govore Srbi u BiH od jezika kojim govore Srbi u Srbiji!
„Uspeli“ smo čvrsto vezati kulturno i jezički Srbe iz BiH za „braću“ iz BiH!
„Uspeli“ smo da nam aplaudiraju mnogi čija je namera bila i ostala da se od tri naroda i tri jezika u BiH napravi jedan!.
„Uspeli“ smo da iznenadimo i „medijatore“ jer smo im pomogli da naprave veliki iskorak u ostvarenju njihovog osnovnog cilja – da u BiH stvore bosansku naciju. Jer više nije tajna da je samo stvar vremena kad će se desiti ista situacija koja se desila u Crnoj Gori. Niko više ne sumnja da će se naći već neki Srbin, sa jakim uticajem i većinom u Parlamentu, koji će srpski jezik u BiH preimenovati u „maternji“ (bosanski) jezik.
Sa pismom je u Republici Srpskoj još lošija situacija. Iako su oba pisma na području cele BiH zakonski ravnopravna, Nobelovu nagradu bi mogao dobiti onaj ko bi uspeo da pronađe makar jedno slovo napisano ćirilicom na područjima gde žive Hrvati. Slična je situacija i na područjima gde žive muslimani. I da završim, nažalost, ćirilica je postala retkost i u Republici Srpskoj. Zato da bi se rešila ova situacija očito je potrebna politička volja, ali i stručna upornost identična onoj koju su stručnjaci ispoljili u „odbrani“ ijekavice. Jer nije dovoljno što danas možemo sresti poneki usamljeni članak u novinama o ugroženosti ćirilice. Pošto sam mnogo toga izneo o ovom bolnom problemu, na ovom mestu ću sa „jadikovkama“ završiti, s nadom da sam Vam ovaj kompleksan problem bar delimično uspeo da objasnim. Sad bih Vas zamolio sledeće:
da razmislite o ovome što sam Vam napred napisao i animirate svoje kolege profesore i predložite, preko poslanika ili direktno preko Vlade, Narodnoj Skupštini Republike Srpske Zakon o zaštiti ćirilice.
Taj Zakon treba u sebi da sadrži elemente „pozitivne diskriminacije“, po uzoru na zakone koji štite nacionalne manjine i ugrožene vrednosti. Jer kao što nacionalne manjine nisu u stanju da se demokratskim sredstvima izbore sa većinom za svoja prava, pa im je potrebna pozitivna diskriminacija, tako i ćirilica nije u stanju da se pored ogromnog medijskog „reklamiranja“ latinice izbori za svoj ravnopravan tretman, samo na osnovu slobodno izražene volje neorganizovanih pojedinaca. U ovom Zakonu svi državni organi i privatni subjekti morali bi obavezno da ističu naziv firme na ćirilici. Bili bi obavezni da za sve zvanične dopise, sve reklame i oglase upotrebljavaju ćirilicu, dok bi na volju bilo dato svakom pojedincu ili privrednom subjektu da pored (obavezne) ćirilice može upotrebljavati paralelno i latinicu. Pošto je u BiH promovisana konstitutivnost sva tri naroda, a ćirilica i latinica ravnopravnim pismom, bilo bi uputno isti zakon predložiti Parlamentu BiH da ga usvoji. Čak i kad bi ova inicijativa završila neuspešno, ostvarili bi smo ogromnu političku korist.
Kad je reč o ekavici, da se na nju nakratko vratim. Pošto je po Ustavu Republike Srpske ravnopravna sa ijekavicom, trebalo bi tražiti da se u državnoj upravi i u medijima piše i govori (obavezno) i to (samo) ravnopravno ekavski i ijekavski. Sve ovo se odnosi na službenu upotrebu pisma i jezika, dok bi u privatnom životu narod nastavio da govori i piše po svom ličnom izboru.
Na kraju, poštovani profesore, zamolio bih Vas još jednom da ovo pismo pažljivo pročitate, da razmislite i reagujete po svojoj savesti. Jer odbrana jednog naroda počinje odbranom njegovih najvećih, neprolaznih vrednosti, po svaku cenu i od svakog napada. Kao što kaže LJ. Simović „nije važno kolika sila napada, već kolika je svetinja koja se brani“.
Uz najlepše želje i pozdrave želim da Vam čestitam najveći pravoslavni praznik Vaskrs, sa našim tradicionalnim pozdravom:
Hristos Voskrese! Vaistinu Voskrese!
Srdačno!
