Blerovo namerno preuveličavanje razloga za invaziju na Irak urađeno je prema istoj matrici centara moći sa Zapada kao i u slučajevima „Markale“ u BiH i u slučaju „Račak“ na Kosmetu koji je poslužio za agresiju na Srbiju 1999. Šta je posledica konstantnog prepariranja javnosti? Do čega to može dovesti?
„Uloga zapadnih medija u razbijanju Jugoslavije bila je baš značajna. I ništa tu nije bivalo prepušteno slobodnom izveštavanju. Ratnici su podeljeni na Srbe (loši momci) i ostale.
Medijska falanga je sistematski proizvodila ’masakre‘, s neviđenim cinizmom je od fotografije na kojoj se vide tri linije bodljikave žice iza koje stoji mršavi mlađi čovek u Omarskoj — stvoren stereotip o ’koncentracionim logorima‘, priče nekoliko anonimnih muslimanki u zagrebačkoj džamiji proizvele su u zapadnim medijima brojku od preko 100 hiljada silovanih žena, predsednik Srbije Slobodan Milošević je proglašen za ’balkanskog kasapina‘ i Hitlera. Ispred tih ’slobodnih novinara‘ je prošla kolona od 250 hiljada izbeglica iz Srpske Krajine — neviđena u Evropi od Drugog svetskog rata — a njihovi izveštaji su tu nesreću opisivali kao izlivanje vode u jesen preko plavnog puta“.
Kiša ratne propagande
Prethodni citat deo je najnovije knjige profesora Univerziteta u Beogradu i bivšeg urednika NIN-a Slobodana Reljića „Mediji i Treći svetski rat“ koja uskoro izlazi iz štampe.
Na medijsku falangu i kišu propagande centara moći podsetio nas je izveštaj Parlamenta Velike Britanije u kome se navodi da je Vlada te države, na čelu sa Tonijem Blerom, potcenila posledice vojne invazije na Irak i da je preuveličavala podatke o navodnom oružju za masovno uništenje koje poseduje Sadam Husein, kako bi dobila veću podršku za vojnu intervenciju.
Ratovi koji su isplanirani u velikim centrima moći, pojašnjava Reljić za Sputnjik, toliko su složeni i imaju toliko učesnika da je nedopustivo da neki parlament zaustavi nešto za šta je odluka donesena odavno i za šta je demokratija, pa i predsednici i premijeri, samo smokvin list.
Prvo posledica, pa tek posle uzrok
Naravno, dodaje sagovornik Sputnjika, da se može povući paralela između „razloga“ za invaziju na Irak i slučaja granatiranja sarajevske pijace Markale, ili slučaja iz 1999. godine iz sela Račak na Kosmetu… Reljić naglašava da nije u pitanju slučajnost i da se tako izvode sve operacije Zapada u poslednjih bar četvrt veka.
„Sad se pokazalo da je Bler osam meseci ranije znao da će da dođe do operacije u Iraku. Zamislite koliko je pre toga morao da zna Buš da će biti operacija u Iraku. Dakle, to su operacije koje su unapred planirane“, tvrdi Reljić i dodaje da danas živimo u vremenu u kome se na Zapadu praktično ne odlučuje u okviru političkih struktura.
„Nemojte zaboraviti da je u Americi ono što se zove vojno-industrijski kompleks najveći poslodavac na svetu. To je jedna smesa, a sve uvezano sa politikom i uvek naravno sa globalnom ekonomijom“, jasan je Reljić.
Reaktuelizovanje slučaja Bler se dešava deset godina kasnije kad to više ne može da utiče ni na kakav sled događaja i prema mišljenju Slobodana Reljića predstavlja pokušaj peglanja zato što su oni tada prekršili ovlaštenja Ujedinjenih nacija.
„Iz toga je jasno, kad se prelazi na paralelu sa nama, zašto im je danas toliko stalo da Vučić i naša vlada priznaju Kosovo. To je, dakle, izravnavanje tih starih stvari, zato što je tada rađeno sve protivno osnovnim pravilima“, konstatuje autor knjige „Mediji i Treći svetski rat“.
Kako od OVK napraviti borce za slobodu
Reljić u svoj knjizi navodi i da je u raspravi o Si-En-En efektu i njegovom uticaju na uvođenje Zapada u rat na Kosovu Bahandor Babak sa Univerziteta u Kanteberiju na Novom Zelandu pokazao kako su američke televizije na tri „masakra“ učinile OVK borcima za slobodu, a srpsku policiju ubicama. Radi se o „masakru u Drenici“, „masakru u Gornjem Obrinju“ i „masakru u Račku“.
„Džej Mišej je na Univerzitetu u Daramu bukvalno studentima objasnio zašto su njima bile potrebne takve operacije kao što su bile Markale. Bukvalno je pomenuo Markale, Račak i slične operacije. Dakle, to je jedan proces u kome učestvuje niz učesnika, a jedan od učesnika je ta vrsta prepariranja sopstvenog javnog mnjenja za te velike operacije“, navodi Reljić.
Podsećajući na pregovore u Rambujeu, Reljić kaže da je bombardovanje Srbije već bilo odlučeno. „Ako se to pogleda u najširem smislu reči, to je kriza kasnog kapitalizma. To je društvo u kome narod ne može da donosi nikakve odluke, osim incidentno. Sve odluke donose se izvan narodnih predstavništava, a onda oni služe da to pokriju da to izvedu“, kategoričan je Reljić.
Dakle, dodaje on, sve je bilo spremno, samo je trebalo da se pokrene operacija i onda je Račak bio neophodan. Da nije bilo Račka, bilo bi nečeg drugog, jer u svakom slučaju operacija ne može da stane.
Manekeni koji sprovode politiku kapitala
Ako su svi pomenuti slučajevi razotkriveni i ako imamo i priznanja od neposrednih i posrednih učesnika u njima, gde je kazna?
Ne može da bude kazne, zato što, kako kaže Reljić, ti ljudi realno ne odlučuju.
„Ovo sa Blerom nije ništa novo. Imate stalno pranje. Kad se završi neki proces, onda se to pojavi, na primer, u ’Njujork tajmsu‘ kako je u stvari uvek postojalo nešto iza. To samo znači da se unutar toga promene odnosi snaga i onda neke priče mogu da izađu u javnost, pa se obično optužuju ljudi koji više nisu bitni“, jasan je Reljić.
Slobodan Milošević, na primer, i svi srpski generali — za razliku od Blera — morali su, podvlači Reljić, biti kažnjeni zato što su se suprotstavili operaciji koja je negde planirana u Sjedinjenim Američkim Državama, a cilj je da nikom drugom ne padne na um da se suprostavi tome.
Problem je, posebno ističe Reljić, što klizimo ka sukobu koji može da bude planetarnih razmera zato što u vreme kad su akcije izvodili Buš i Bler nisu imali realne protivnike u svetu. Međutim, danas postoji Rusija koja neće dozvoliti da se na njoj izvode takve vrste eksperimenata. S druge strane, postoji Kina koja takođe nije spremna da bude deo takvih vrsta igara.
Zbog toga, upozorava on, svet ulazi u strašno rizičan period koji je mnogo rizičniji od perioda Hladnog rata, jer se odluke ne donose u nekom logičkom sledu stvari, nego se svaki put donose na nivou potreba nekih korporativnih delova u svetu.
