Pogotovo je problematičan, u najmanju ruku “antidejtonski” potez kantonalnih vlasti u Sarajevu, koje su, samim tim što nisu sprečili postavljanje instalacije, istu podržali
Piše: Nina Štrkić Radić
Svi komentari o Srbima za koje kažu da lažu kako su proterani iz “Zlatne doline” jer su tobože jedva čekali razlog da sami pobegnu od zajedništva i multietničnosti, svi scenariji plasirani od “rođenih Sarajlija” da su Srbi izdali bezuslovnu komšijsku ljubav, zaboravili na Olimpijske igre, “Želju”, “Zetru”, Tifu i srce Baščaršije, pali su u vodu – jednim potezom – instalacijom mržnje ispred Bi-Bi-Aj centra.
Pogotovo je problematičan, u najmanju ruku “antidejtonski” potez kantonalnih vlasti u Sarajevu, koje su, samim tim što nisu sprečili postavljanje instalacije, istu podržali!
Kako ćemo dalje? Izgleda, nikako. Pokušali smo, dali sve od sebe, otvorili im i obnovili Ferhadiju, podržali uspehe reprezentacije BiH na minulom svetskom prvenstvu i nastavili svoje najuglednije goste da šaljemo na ćevape kod “Muje”, a oni nam uzvraćaju ručicama i nožicama osakaćenih Barbi lutaka i kostiju od gline i betona, kojima su namerili da prikažu Republiku Srpsku kao masovnu grobnicu.
Treba mnogo napora da se shvati entuzijazam, trud i uverenje posleratnih Srba koji su ostanak izabrali kao alternativu za izbeglištvo ili status raseljenih, pa sami sebe ubeđuju da im je u “Zlatnoj dolini” lepo i za Božić i za Bajram.
A, ovih dana plaču od straha za svoju decu.
Evo, priznajemo, prvih nekoliko godina i razmišljali smo, nas 250.000, ponekad o povratku, jer kažu nigde nije lepše nego u svojoj čaršiji. Da je previše vremena prošlo da verujemo da i danas tinja mržnja stara 21 godinu. Ali, nakon instalacije, dileme nema: žao nam je Merline, ali Sarajevo definitivno nije više gde je nekad bilo! I zbogom!
