Prve nedelje po Petrovdanu, kada se u Gradini kod crkve Svete Bogorodice održava tradicionalno saborovanje koje u potkozarskom kraju nazivaju zbor, sunce se iznenada pojavilo i obasjalo okupljeni narod. Otvarajući program koji je počeo nastupom pevačkih grupa i sam sveštenik Vladimir Kos, paroh jelićki, bio je ugodno iznenađen.
– Na službi je bilo dvadesetak vernika. Sad vas je puno više, i to me raduje. Slavite i uživajte svoj zbor sa svojim grupama, pevajte i igrajte, i budite veseli – poželeo je svom narodu mladi duhovnik iz Jelićke.
Vođenje programa preuzela je popularna reporterka radio Prijedora Jadranka Rapčević ili “naša Jaca” kako je u ovom kraju svi zovu. Prvi su nastupili domaćini, grupa Koletovo jato. Njihov osnivač Kosta Kovačević Kole više nije među njima, ali Zoran Kolundžija, Milan Ratković, Dragan Babić i Mirko Majstorović ostali su verni i tradiciji i svom Koletu.
“Kozaračko kolo”
Orilo se i pevalo, ceo dan pila se piva i rakija, gustirala jagnjetina i prasetina, a pesma se sa pozornice preselila pod šatore. Koletovo jato razvilo je “Kozaračko kolo” s narodom, a poslednja poruka sa pozornice bila je pesma Une iz Kostajnice: “Ja ojkaču pevam od miline, dragi moji Gradinci, vidimo se dogodine.”
Vjekovna tradicija
– Oj devojko, ajmo moja zapevati braćo – počeli su Gradinci, pozivajući na pesmu i goste. Prva se sa svojom grupom iz Dragotinje odazvala 80-godišnja baka Boja Kačavenda, za koju rekoše da ima 14 praunučadi.
– Pesmo moja, pesmo roditelja moga, pevaću te do groba svoga – zapevala je baka Boja sa svoje dve pratilje, koje su podržane glasom iz publike: “To, cure”, dale pravi uvod u veselje koje ovdašnji čovek najbolje na zboru može da doživi.
– Na zbor dolaze naši ljudi iz svih delova bivše Jugoslavije i Evrope, jer je ojkača vrednost koju odavde poneseš, i u srcu je nosiš bez obzira na kom meridijanu živiš. I druge pesme pevaju o ljubavi, čežnji, sreći ili nesreći, ali ojkača ima nešto više. Ona je vekovna tradicija, duša naroda, i pesma dubokih emocija, dubljih nego bilo koja druga pesma – objašnjava Mirko Majstorović, a njegove reči istog časa potvrdi Una iz Kostajnice.
– Nema pesme lepše od ojkače. Srce peva, a može i da plače – zapevaše “devojke”, čije “grane od javora”, valjda zbog kiše, sve češće “padaju pored mora”.
Pa, ipak, sunce je ovog popodneva obasjalo Gradinu. Narod je počeo masovnije da pristiže i da zauzima mesta ispred pozornice.
Rane nisu zarasle
Majke Potkozarja parale su srca stihovima posvećenim Kozari i “četrdeset prvoj”, čije rane u Potkozarju još uvek nisu zarasle.
Vreme je prolazilo, a pored onih koji su došli da vide i uživaju u ojkači, na kraju su bili zadovoljni i ugostitelji i trgovci koji su ovde kao na vašar doneli svega i svačega.
Nikol stigla iz Beča
Gavrilu je iz Beča došla devojka Nikol, a iz Batajnice rođak Dejan. Nikol je rođena u Beču, a Dejan je odrastao u Srbiji, ali su im oboma roditelji preneli ljubav prema zavičaju i ojkači. Stali su u prvi red i uživaju. Roštilj majstor Mićo iz Prijedora jednim okom prati ražnjeve, a drugim šara po pozornici.
– Ma ‘ajde, čoveče, ispek’o sam ih od juče bar 10 – kaže Mićo, koji se sinoć svojim gumenim čizmama nagazio blata i sada hoće da uživa.
Na šanku uz pivu uživali su i Lazar i Ranko iz Banjaluke, Mirko Gradinac iz Omarske, Goran Stakić i Boro Lovrić iz Marićke.
– Kiša je mnoge omela. Vinko mi iz Krapine nije stigao, ali evo našeg Bore Delića. On je pregazio i veće kiše i snegove – kaže Lovrić za prijatelja iz Prijedora.
– Turjak brdo, Jablanice moja – prolamala su Složna braća iz Niševića, a odgovorili Miljakovci koji “vole Prijedor i okolinu, ali ipak najviše svoju dedovinu”.
Goja Ajderić jecao je svojom tamburicom, a pored “devojaka” koje su sedele i cupkale, uživali su i mnogobrojni gosti koji crkveni dom nisu napuštali, iako je sunce već odavno rasteralo i poslednji oblačak.
Narod je čuo i poznatu tamburicu Milorada Ćuluma iz Banjalučke Bistrice, koji gusle i tambure pravi i uz njih peva i “najlepše vreme provodi”.
Tito nije znao
– Ja sam zanat naučio od oca Miloša koji je pravio pljoske, tambure, gusle i suvenire. Titu je poklonio drvenu tabakeru, a on nije znao da je otvori. Moj otac je od Tita za doprinos kulturi i umetnosti 1957. dobio diplomu i novčanu nagradu od 65.000 tadašnjih dinara, što je u to vreme bio višestruki iznos radničke plate – priča guslar Ćulum.
