Život je hiljadu puta potvrdio da ništa ništa nije tužnije od istine, a da svi, opet, za njom tragaju i teže. Tako se i došlo do tužnog saznanja da banjalučki Borac, nikad za 90 godina pobeđen, sada je na kolenima i zbog toga dolaskom Branka Kovačevića na čelo ovog fudbalskog kluba iskreno su se obradovali svi oni kojima je Borac na srcu.
Piše: Tomo MARIĆ
Život je hiljadu puta potvrdio da ništa ništa nije tužnije od istine, a da svi, opet, za njom tragaju i teže. Tako se i došlo do tužnog saznanja da banjalučki Borac, nikad za 90 godina pobeđen, sada je na kolenima i zbog toga dolaskom Branka Kovačevića na čelo ovog fudbalskog kluba iskreno su se obradovali svi oni kojima je Borac na srcu.
Veruje se da su prošla vremena kada je Fudbalski klub Borac pojeo sve svoje kisele jabuke i da i za njega, s Kovačevićem na čelu, moraju svanuti bolji dani.
Razlog prvi: u poslednjoj deceniji vekovnog trajanja kluba iz Platonove ulice ovo je prvi put da je za predsednika „crveno-plavih“ izabran nekadašnji prvotimac Borca, osvajač Mitropa kupa, jednog, možda, najvrednijeg trofeja ikad donesenog u fudbalsku Banjaluku. Bio sam, kao direktor kluba, neposredni akter tog istorijskog događaja u italijanskoj Fođi, kada je Borac, nošen znanjem i zvezdama sreće, prvo na penale prošao domaćina, a onda i u odlučujućem meču i mađarski Vašutaš. Kovačević tada nije imao ni punih 20 godina, a zajedno sa Bilbijom, Đukićem i Lipovcem vodio je borbu sa zvezdama evropskog fudbala Bajanom, Bajoneom, Petreskuom, Ničiforovim, Grašovim… Posle, kad je Borac nastavio takmičenje u SR Jugoslaviji igrao je punom snagom i beskompromisno protiv OFK Beograda, Partizana, Zvezde, Vojvodine, Prištine… a te klubove još nije rasturio „novi svetski poredak“. Karijera mu je, s prekidima, trajala sve do pre dve godine, nosio je dresove Naprijeda i Karanovca i vodio bitke sa duplo mlađim igračima od sebe.
Razlog drugi: zaista zvuči neverovatno da Borac po prvi put za predsednika ima svog igrača, i to sa velikim evropskim trofejom, nešto slično, u izmenjenom obliku, bilo je prvih poratnih godina, ključni ljudi bili prvoborci i heroji Drugog svetskog rata Niko Jurinčić i Drago Mažar. Klub je jedno vreme vodio i Slobodan Karalić, ali kao direktor obavljao je i ključnu funkciju prvog čoveka Borca. Dakle, Kovačević je izuzetak, istorijski, hoću da verujem da će napraviti i istorijski zaokret, a bivši predsednici, istorije radi, uvek su bili političari, privrednici, društveno-sportski radnici; istina, neki od njih i sjajno su vodili Borac.
Razlog treći: Kovačević je, uz fubalsku karijeru, izrastao u poslovnog čoveka, pobedio tako sve zlobe i zavisti, afirmisao se u građevinarstvu, a fudbal mu je uvek bio i ostao velika stvar. Sad tu strast, sa svojim saradnicima, od kojih je neke i sam birao, treba da pretvori u ozbiljan posao. Svojevremeno, Borac je vodio njegov otac Uroš Kovačević, poznati privrednik Republike Srpske, veoma dobro i uspešno, valjda „iver neće daleko od klade“. Prvi potezi uz podršku novog gradonačeknika Banjaluke Igora Radojičića, klub je konačno dobio kvalitetan fudbalski poligon, govori da će se Kovačevićev tim definitivno okrenuti ka Borčevoj školi, jer to je jedina dobitna varijanta. Biće na tom putu i prepreka i silnih problema, ali u nedaćama se i izrasta u jakog i uspešnog, Kovačević ima podršku i one najodanije grupe Borčevih navijača „Vulturesa“, a njihov slogan se zna – Bog, nebo i Borac!
Zbog svega ovoga svoj glas dajem Branku Kovačeviću. Možda i kao poslednju nadu da sve nije propalo i da neće, a ona, nada, i po dijalektici uvek poslednja umire jer, kad vam oduzmu sve ostaju nada i snovi.
