Sledi se krv u žilama Rajka Ilića (83) kad pročita da je osvanuo grafit “Srbe na vrbe” i kad čuje da je Tompson opet pevao o Jasenovcu. Jer on je video te vrbe, i Srbe na njima, i krv pod njima, zbegove, logore, jame i ustaške kame.
Rodom Potkozarac, spletom životnih okolnosti Užičanin, Rajko je sa majkom Stojom i petoro braće i sestara preživeo pakao Kozare, Gradinu i jasenovačku klanicu. Rođen je u Knež Polju između Prijedora i Bosanske Dubice, osam godina je imao kad su Pavelićeve legije počele da kolju i pale između Save i Kozare. Otac mu je tad bio logoraš u Nemačkoj.
– Juna 1942. partizani su ušli u moj rodni Jelovac i proneli glas da se mora bežati od ustaša. Doktor Mladen Stojanović nas je poveo na Kozaru – seća se Rajko Ilić.
Namirilo se 75 godina od tada, ali slike se ne daju izbrisati. U planinu su krenuli žene i deca, za njima vojska.
– Majka je upregla volove i potrpala nas šestoro u kola. Poneli smo nešto hrane i žita, koliko je moglo da stane. Poveli smo jedino naše svinjče, išlo je pored nas kao pas. Uz Kozaru su nas bombardovale nemačke “štuke”. Nisi mogao da dođeš do zaklona a da ne zgaziš leš – pamti čiča Rajko. Mesec dana Kozara je odolevala. Deo partizanskih jedinica je, kaže, uspeo da probije obruč i izvuče nešto nejači.
– Mi smo se krili u jednom klancu. Svinja nam je služila kao šporet. Noću smo legali uz nju da nam bude toplije, a majka nas pokrivala. Nedugo, ustaše su nas pronašle. Odmah su zaklali svinju i dali nam da jedemo sirovo meso. Poterali su nas nekom šumom, ko nije mogao da gazi kroz blato, ubijali su ga bajonetima – priča Rajko, iskre mu suze. Sve preživele Srbe potrpali su u kamion. Iz jedne klanice prevezli u drugu, u Hrvatsku Dubicu.
– Muškarce su celu noć ubijali u podrumu i bacali ih preko ograde u Unu. Jednog maljem, drugog nožem, trećeg bajonetom, četvrtog na vešala… Ujutru sam izašao napolje baš u trenutku kad su čoveka udarili maljem u glavu. Njegova ćerka, četiri-pet godina, pamtim plave uvojke, ležala je ispod kajsije, pa potrčala prema mrtvom ocu. Jedan ju je dočekao na bajonet, probo, a onda ju je onako sa bajoneta bacio u reku – vrti Rajko slike užasa. Opet u kamione do sledećeg stratiša, Gradina kraj Save.
– Vrba, pod njom pesak natopljen krvlju. Vezivali su Srbe kao snoplje i streljali. Nismo dugo čekali, došao je red na nas. Taman su svezali nas šestoro oko majke, kad se pojavio nemački oficir i predao depešu da se zabranjuje ubijanje žena i dece. Skelom su nas prevezli u Jasenovac. Sve iole jači kopali su grobove sami sebi, mnogi su sahranjeni uspravno jer ih je malj stigao u stojećem položaju – nastavlja Rajko Ilić, više ne krije suze.
Napolju smrt, u barakama strah od smrti, kuknjava, glad. Izmrcvareni su čekali svoj red. Majka je sačuvala nešto onog žita što je ponela u Kozaru i čeljadima svakog jutra davala po šest zrna kukuruza. Kiselila ih u vodi, pa hranila.
– Jedno jutro zamirisao je pasulj. Ustaša je šapnuo našoj Stoji: “Pasulj je otrovan, sipali su živu sodu.” Majka je porcije prosula u septičku jamu. Naredna noć je bila najstrašnija. Na sve strane jauci. Jedna devojčica je od silnih bolova istrčala i naskočila na bodljikavu žicu, umrla je – priča Rajko.
Iliće su spasli emisari Crvenog krsta iz Ženeve, tražili su od ustaša da popišu žene i decu i ostave ih žive.
– Kao stoku su nas potrpali u voz, u vagone bez vazduha. Mnogi su poumirali. Odvezli su nas u hrvatsko selo Rajići i tu nas podelili po kućama – priča Rajko.
Nemoj mnogo da ga hraniš, navikao je na malo
Kada su iz Jasenovca odvedeni u selo Rajići, Rajka je prihvatila jedna žena.
– Kad me je povela, majka je zavapila: “Nemoj mnogo da ga hraniš, navikao je na malo, umreće ako bude puno jeo.” Jednu noć sam pobegao i prošao tri sela. Dobošar je razglasio da “Bosanče traži majku”. Našao sam nju i dvojicu najmlađe braće – veli Rajko. Krajem avgusta Crveni krst je Stoju i njenih šestoro vratio u Jelovac. Zatekli su kuću bez krova, prepokrili je šašom, bežali u goru kad su ustaše prolazile, ubijale i palile. U Jelovcu su dočekali kraj rata.
