Nekada davno, kada je svet bivao obojen krvlju, kada se vodio Veliki rat, uprkos silnom neprijateljstvu – znalo se da su sa obe strane ratovala gospoda. Nekada davno, kada su preko Ade Ciganlije leteli meci i bombe, Srbi su učinili nešto što Austrijanci i danas pamte, odajući počast nejakoj ali gospodskoj srpskoj vojsci.
Te davne 1914. godine vodila se borba za Adu Ciganliju. Bila je to borba koja je odbranila Beograd. Poručnik Petar Kunovčić komandovao je četom koja je imala zadatak da obrani Adu, ali niko od njih nije ni pomišljao da će jedno pismo preokrenuti bitku i učiniti da se osvajači povuku.
Naime, tokom bitke austrijski potpukovnik August Šmit primio je pismo. Srpski vojnici mislili su da je to depeša kojom se naređuje napad i zato je kaplar Milutin Janković dobacio bombu koja je pala tik ispred Šmita – usmrtivši i njega i još dvojicu neprijateljskih vojnika.
Posle strahovite bitke, srpski vojnici sahranili su žrtve – oficire obe strane, uz vojne počasti. Tada su u džepu potpukovnika Šmita pronašli pismo za koje su mislili da je naredba za napad. Bilo je to neotvoreno pismo njegove ćerke iz Beča.
Preživeli srpski oficiri, na čelu sa majorom Svetomirom Đukićem, napisali su pismo mladoj Austrijanki. Po sećanju poručnika Kunovčića, ovo su bile zapisane reči:
Poštovana gospođice, sa teškim srcem i bolom u duši, iako smo neprijatelji, prinuđeni smo da Vam prvi javimo tešku vest da je Vaš neumrli tata, heroj oficir i komandant 32. austrijskog puka, danas herojski pao na čelu svoga puka, braneći svoga cara, svoju zemlju i svoju zastavu, a u teškoj borbi na srpskom zemljištu u Adi Ciganliji.
Iako ste izgubili oca, imate njim da se ponosite, jer je herojski i dostojno jednog viteza-heroja, pa na polju časti, braneći svoju otadžbinu. (…) U isto vreme Vas izveštavamo da smo današnjom uputnicom poslali Vam 4.000 kruna, koji smo novac našli u džepu Vašeg pokojnog oca sa pismom i molimo Vas da nas o prijemu ovog novca izvestite, jer nam je mnogo stalo do toga da primite i novac i pismo.
Vašeg oca dostojno smo sahranili sa svim počastima, obeležavajući njegov grob jednom primernom krstačom, tako da kad se svrše ratne operacije i zavede mir, Vi možete sa Vašom poštovanom porodicom doći u Srbiju i naći telo Vašeg tate pristojno sahranjeno i grob očuvan. (…)
Primite naše najiskrenije viteško saučešće, da Vama i ostalima Vašima Bog podari dug i srećan život.
Početkom 1915. godine stigao je odgovor gospođice Šmit:
Poštovana gospodo, Vaše pismo primila sam sa najvećom zahvalnošću, iako je za mene bilo posve kobno, bez obzira na Vašu utehu. Zaista, ovakva pažnja dostojna je samo srpskih heroja oficira i ja sam Vam za to večno zahvalna. Isto tako, i novac sam takođe primila na čemu Vam takođe hvala.
U ovim teškim momentima za celu našu porodicu, Vaše pismo je zaista okrepljavajuće, utoliko pre i više što je naš tata zaista završio svoj život na braniku svoje otadžbine, dostojno svakog divljenja. (…)
Ja sam već sa mnogim mojim drugaricama, uplakanih očiju, davala Vaše pismo da ga pročitaju i one su zajedno sa mnom plakale i divile se pažnji srpskih oficira heroja.
Posle ovog pisma naročito cenimo podvige malene srbijanske vojske, koja je dostojna svakog divljenja (…)
