Za Republiku Srpsku zaista je najbolja vojna neutralnost iz razloga što ruska opcija nije na stolu.
To je stav Srđe Trifkovića, uglednog profesora međunarodnih odnosa na Fakultetu političkih nauka Banjaluka i saradnika američkog časopisa Hronike (Chronicles). U intervjuu za „EuroBlic“, Trifković ocenjuje da NATO u našem regionu igra na dvojnom koloseku.
– Kada je reč o Crnoj Gori gde nisu imali većinu naroda za članstvo, bili su protiv referenduma i za usvajanje svih dokumenata kroz parlament. U kontekstu BiH već se uveliko pominje volja većine, a zna se kakva je to volja. Srpska ima pravo, može i hoće da na to da stavi veto. Očigledno je da u ovoj fazi nastavka hladnog rata NATO prerasta u mehamizam američke agresivne namere opkoljavanja Ruske Federacije. Nije u interesu Srba ni sa jedne strane Drine da budu deo te priče. Vojna neutralnost jeste moguća. Irska, Finska, Kipar, Malta, Austrija jesu u EU, ali nisu u NATO – kaže Trifković.
Čiji uticaj u BiH je jači – zapadni ili ruski?
Zapadni je kontinuirano na sceni i u njega su uložena velika sredstva. Priča o ruskom uticaju je plod manipulantske operacije koja je imala nedavnu manifestaciju u mitu o paravojnim formacijama. To vam je isto kao piča o ruskom hakovanju američkih izbora 2016. Bez obzira što nema nikakvih empirijskih dokaza, to je ušlo na velika vrata u javni diskurs. Ako postavljaš pitanja autentičnosti, ili si budala, ili si Putinov agent. Rusija na našem prostoru zapravo nije imala jasnu strategiju. Devedesetih je bila skoro na kolenima. Sada ne nastupa jednim glasom. Ministarstvo spoljnih poslova Rusije ima kadrove sklonije nagodbi i sporazumu sa Zapadom nego što je slučaj sa Ministarstvom odbrane ili sa vojnom industrijom. Treće, Rusi nisu ušli u ozbiljne investicije onoga što zovemo meka moć, poput sebi naklonjenih medija ili stipendiranja sudenata, niti u smislu direktnih investicija.
Predsednik RS Milorad Dodik nade polaže u novu američku administraciju. Hoće li Dodiku biti ukinute sankcije i da li je Tramp promenio politiku SAD prema Balkanu?
Mislim da se zasad ništa neće promeniti jer to bi bio odraz ozbiljnog preispitivanja balkanske politike SAD koja naprosto nije na tapeti. Došlo je do kontinuiteta sa pretnodnim administracijama iz razloga što je portfelj Balkana bio u rukama trajnog činovničkog aparata Stejt departmena oličenog u donedavnom funkcioneru Barajanu Hojtu Jinu. Taj gospodin nije donosilac odluka, on je samo nastavio kontinuitet prethodne politike zato što Balkan nije na radarskom ekranu Trampa. On i njegovi saradnici imaju druge prioritete uključujući Severnu Koreju, Iran, odnose sa Rusijom i Kinom, novu stratešku doktrinu. U tom smislu je poželjno da, pre svih, zvanični Beograd počne da pruža ozbiljnije otpore daljim eskalacijama zahteva. Mislim da je bila velika greška što je predsednik Vučić primio Jia koji je 17. po rangu u Stejt departmentu.
Da li je realna priča da američka ambasada u Sarajevu vodi politiku prema RS koja nije u skladu sa zvaničnom politikom SAD?
Oni predstavljaju oličenje kontinuiteta koji sam pomenuo. Pokušavaju da stvore utisak da u Vašingtonu postoji jasan konsenzus o tome da ovde žalimo dalje pocese unitarizacije, ulazak u NATO po svaku cenu i slabljenje institucija RS i da pritom upozorimo Beograd da mora da se drži po strani. Sve je to šarena laža koja počiva na želji članova tog aparata da se zbog njihovog statusa na vašingtonskoj letvici moći nastavi zacrtana politika još iz vremena Bila Klintona. Još nisu imali istinski test u smislu preispitivanja od strane ključnih donosilaca odluka u SAD. To bi trebalo da se desi jer interes SAD na ovom području nije da favorizuju jednu od tri konstitutivne strane u ovoj prilično labavoj državi čije bi institucije bile podložne daljim centrifugalnim pitiscima ukoliko bi bilo pritisaka za daljom unitarizacijom. Bilo koja revizija Dejtona, koja se sada pominje u američkoj štampi, ne predstavlja stav SAD.
Znači li to da nema ništa od Dejtona 2?
Ja bih cinično odgovorio da bi srpska strana bila spremna da razgovara o Dejtionu 2 ukoliko bi jedna od mogućih opcija bila dalje labavljenje stega Dejtona i revizija bonskih ovlaštenja koja su vodila ka smanjenju ingerencija entiteta u podnosu na prvobitni dokument iz jeseni 1995.
Pitanje je šta bi u tom slučaju tražile druga i treća strana?
Što se tiče treće strane, pitanje je da li na duge staze Hrvati, čije su demografske pozicije u BiH bitno oslabljene, mogu sebi da dopuste luksuz da zahtevaju treći entitet. U situaciji su da nemaju podršku ni Zagreba.
Kako gledate na sukob vlasti i opozicije u RS? Da li su opozicionari prozapadni, a Dodik proruski?
Određene oblike ponađanja Srba u institucijama u Sarajevu imamo, ne iz ideoloških, već iz interesnih razloga. Treba podvući crtu između političkih nesuglasica i ključnih nacionalnih interesa. U Izraelu imate situaciju da su politički neprijatelji Netanjahua veoma željni, ne samo da ga skinu sa političke scene, već i da ga oteraju u zatvor, ali im ne bi palo na pamet da kaoliraju sa Hamasom da bi to ostvarili.
Da li je BiH u stanju da ih ispuni šest uslova iz strategije EU za zapadni Balkan?
Nije pitanje da li je u stanju, već da li je to uopšte potrebno. Članstvo u jednoj međunarodnoj organizaciji samo i isključivo treba da vodi ispunjenju ključnih nacionalnih i državnih interesa, to su suverenitet, teritorijalni integritet, bezbednost i prosperitet. To bi moglo da se uporedi sa pitanjem materijalnim okolnosti za kvalitet ličnog života. Koje je kompromise čovek lično spreman da napravi da bi imao dobar posao, stan, ukoliko to zadire u njegov lični integritet? Ono što se desilo u Srbiji jeste početak erozije tih ključnih životnih interesa prvog reda zarad obećanja da će jednog dana pod nekim okolnostima biti ispunjena želja drugog reda.
Za Srbiju se u strategiji EU pominje 2025. godina, a za BiH čak ni to?
Pitanje je da li sadašnja ekipa lidera EU uopšte može da govori u ime onih koji će se na njenom čelu nalaziti 2025. Ovo mi počinje na liči na lakrdijaško poigravanje. Pitanje je i da li je Unija spremna za proširenje. Imamo problem na relaciji Brisel – višegradska četvorka zbog odbijanja Poljske, Češke, Mađarske i Slovačke da prime obavezne kvote migranata. Postoji i problem zamora proširenja koji je veoma osetan u jezgru EU. Zimus sam bio u Nemačkoj i mogu da kažem da bi bio veliki problem za bilo koju Vladu u Nemačkoj da progura ideju o članstvu zemalja zapadnog Balkana.
Postoji li alternativa članstvu u EU?
Ona uvek postoji. To vidimo na primeru niza zemalja koje nisu u EU, a lepo posperiraju. Jasno je da i unutar EU postoji članstvo prve i druge klase. Kada se dogovore vodeće zemlje da Poljskoj treba namenuti sankcije zbog toga što provodi reforme pravosuđa koje nisu po volji Brisela, u toj situaciji imate grubo nadglasavanje. Sama EU u ovom trenutku nema istinsku viziju svoje budućnosti.
Možemo li pričati o evropskim integracijama ako imamo Kancelariju visokog predstavnika?
Visoki predstavnik je očigledno postao groteskna figura. Više niti ima moć koju su u svoje vreme imali Vestendorp ili Ešdaun, nigi ima drugu viziju osim da ponavlja priču o unitarizaciji. Smeta mu čak i ime Srpske u situaciji kada je njegov (austrijski) ministar spoljnih poslova iz stranke koja se otvoreno izjašnjava za prestanak pritisaka u pravcu unitarizacije. Svi visoki predstavniki su bili pripadnici briselskog aparata koji funkcioniše po sopstvenim paramerima, potpuno razdvojeno od političke realnosti.
