Šezdesetdvogodišnji Pero Santrač iz Poljavnica kod Novog Grada, živi na ivici siromaštva.
U trošnoj kući nema ni struje ni vode, ali ni adekvatnog krova nad glavom. Postojeći, svakog dana iščekuje da se sruši.
Živi u uslovima nedostojnim čovjeka. Mala, istrošena kuća, prokišnjava na sve strane.
– Čekam samo da mi se sruši na glavu, kad nisam poginuo u ratu mogu poginuti u kući – priča Pero.
Posao nema, još od prijeratnog perioda, kada je radio u danas zatvorenoj novogradskoj fabrici Lignošper. Zahvaljajući učešću u odbrani zemlje u kojoj danas živi, dobija borački dodatak od 150 maraka na godišnjem nivou, što su za njega i jedina primanja. Već četiri godine nema na vode, a ni struje.
– Snalazim se svakako, malo komšije pomognu. Nekad imam ponešto, nekad nemam ništa – kaže on.
Da ima gdje Pero bi radio, međutim, sticajem okolnosti, primoran je da na ovaj način traži pomoć. Ne traži mnogo, samo uslove života dostojne čovjeka.
Iako, staro i oronulo, u jedinoj prostoriji male, stare kuće sve je uredno. Koliko mu je pomoć potrebna, slika pokazuje. A dok je ne dobije, ovog domaćina ostavljamo u strahu i opasnosti, od starog krova, koji prijeti da se uruši.
