Za tri dana Republika Srpska će na Banjalučkoj berzi prodati 64,99 odsto akcija Rudnika željezne rude „Ljubija“. Početna cijena je 69 miliona KM, pa ko da više. Sve su prilike da će kesu odriješiti „Israeli Investment Group“, koji je ranije za isti paket već nudio 92 miliona KM.
I dok zveckaju virtuelni milioni, oko 800 rudara u Omarskoj strahuje za svoja stvarna radna mjesta i par stotina maraka plate, a mještani u korov zaraslog rudarskog mjestašca Ljubija potajno se nadaju da će, uz pomoć kapitalista, vaskrsnuti odavno mrtvi socijalistički gigant.
A sve je to, narodski rečeno, u magli i pomrčini. Javnost još nije dobila jasne odgovore, šta se, ustvari, prodaje i ko je namjeran da to nešto kupi i zbog čega. Vjeruje se da su na prodaju rudnici. Ali, rudnici se prodavati ne mogu. Na „prodaju“ može biti samo koncesija, dakle pravo da se iz nekog rudnika vadi ruda. A RŽR „Ljubija“, čije se akcije prodaju, nema koncesiju ni na jedno od tri ležišta, iz kojih je nekad, u doba SFRJ, vadila rudu gvožđa.
Šta je „Israeli Investment Group“? Niko pouzdano ne zna, ali rudarska kompanija zasigurno nije.
Šta je u cijeloj toj priči „Arcelor Mittal Prijedor“? To je tzv. „džoint venčer“ firma, ili u prevodu udruženi poduhvat za jednokratnu upotrebu, a u ovom slučaju udružili su se ona ista RŽR „Ljubija“, koja se u petak privatizuje, i najveći svjetski proizvođač čelika – indijska firma sa sjedištem u Londonu. „Arcelor Mittal Prijedor“ ima koncesiju za eksploataciju rude u Omarskoj, jednom od tri nekadašnja ljubijska rudnika, ali ima i dugova za doprinose i vrlo specifičan način poslovanja.
I kad se sve to uzme u obzir, jasno je jedino da nikom nije ništa jasno. Nikom, osim onih koji trguju – tuđim sudbinama i ko zna čijim milionima.
