Raduj se Crnoj Gori- poštapali ste tminu da vam se ne obruši na Montengero, sad pusti očima da se nagledaju neba, ako je još išta pogleda ostalo u njima…
Piše: Mihailo Medenica
Poštovani Ivane Vukoviću, gradonačelniče Titograda, da je sreće ti bi, momče, uveliko bio negde institucionalno zbrinut, no “veličina” DPS ponajviše jeste u tome što je Crnu Goru pretvrila u dnevnu bolnicu, u kojoj su takvi kao ti dijagnozu podveli pod kvalifikaciju i preporuku.
Da ne bude zabune, nisam te slučajno oslovio gradonačelnikom Titograda, jer ti sa Podgoricom, Crnom Gorom, i svim onim što ona jeste – nemaš ama baš ništa!
Veliš, opskurni junošo, kako se Crna Gora nalazi u smrtnoj opasnosti, jer njome kadrira i vlada Sveta Srpska pravoslavna crkva?!
Što ono kažu: “da mi je tvoja pamet samo dva dana pa da odmorim ko čovek”, dobri moj Vukoviću.
Doduše, nije da i sasvim pogrešio, Crnoj Gori zaista preti smrtna opasnost ukoliko bilo šta od đavoljeg DPS, makar i sećanje na njega, ostane i opstane!
Tri decenije ste, nesoji, podvodili Crnu Goru onom zlu od Montenegra, prevazilazeći umnogome onu fukaru od Drljevića, Đilasa, Vukmanovića i ostalih dželata Crne Gore, pa sad zapevaš kako joj spasa nema…
Raspaljivali ste vatre mržnje i prezira, pa se sad biješ u prsa “junačka” kud nestadoše onolike šume..?
Na tvoju sreću- Crna Gora polako vaskrsava!
Možda presporo, previše je ova vlast obzirna prema vama, ali vaskrsava!
Zašto na tvoju sreću?
Zato što u laži, prevari, zlu i mržnji kojima verno služiš ne postoji ni slavno juče, nit vedro sutra, jednako i za tvoje pretke i potomke, koliko i za moje!
To što po poganoj dužnosti i dijagnozi žališ za Milogorjem, ubeđen da je to ono što nam je od pradedova ostalo da za praunuke sačuvamo, to su, momče, tvoji lični demoni i košmari s kojima ćeš se boriti doveka, i to ni slučajno ne nazivaj Crnom Gorom!
Koliko je ona u smrtnoj opasnosti toliko si joj ti, uz ostale jahače apokalipse, razrezao rana i slomio kosti, pa ako gde i vidiš da krvari ne gledaj put SPC već svojih ruku- krvavih do ramena!
No, velim ti, nesrećno, vaskrsava polako, zaceliće rane, a hoće li tebi duša, odnosno, ta pustahija u grudima u kojoj kovitlaju vetrovi bespameti i zla?!
Ja sam Srbin iz Crne Gore, potomak onih istisnkih Crnogoraca kojima to nije bila nacionalnost već viteška titula braniča srpskoga neba i zemlje, i moja je Crna Gora vazda bila ponosita i slobodna.
Ponosita i slobodna jer smo ponosito i slobodno svedočili ko smo, šta smo i od kakvog kamena, a tvoja je bila porobljena od tebe samoga, shvataš li?!
Ovo su više dani tvoje slobode negoli moje, i slavi ih, budalo, jer vreme je da se vratiš sebi, ja od sebe nisam ni odlazio…
Od tebe- za tebe smo oslobađali Crnu Goru, da ne struneš u onom jadu milogorskom, da te budućnost ne prećuti ko bruku i sramotu, pa pre nego što zarežiš zmisli se dobro ujedaš li to sebe za kost..?
Slavi Svetu Srpsku pravoslavnu crkvu jer te je očuvala i sačuvala i kad si čoveka u sebi dao đavolu na dar!
Svaki joj kamen celivaj kao da majku u ruku ljubiš, nije te se odrekla ni kada si koren kidao ubeđen da ćeš i na jalovištu iznići!
Moli se za ozdravljenje Crne Gore, ableku, jer to za šta se boriš i đavo je batalio…
Raduj se Crnoj Gori- poštapali ste tminu da vam se ne obruši na Montengero, sad pusti očima da se nagledaju neba, ako je još išta pogleda ostalo u njima…
