Spasili su na hiljade života. Radili u nemogućim uslovima. Rizikovali su i svoje živote. Riječ je o hirurzima koji su tokom rata pomagali ranjenim vojnicima.
Kako su ti dani izgledali i koliko im i danas teško pada kada se sjete tog perioda govorili su za ATV.
Vraćali su iz mrtvih i dok su njima meci letjeli oko glave. Obišli su skoro svaki front, učestvovali u proboju koridora. O svom životu nisu razmišljali, samo o tuđim. Veliki doprinos u stvaranju Republike Srpske je u njihovim rukama, od ratnih dana do smrtonosnog virusa. Od Trebinja do Novog Grada. Naši heroji u bijelom, naši ratni hirurzi.
Takve slike njima su se najbolje urezale u sjećanje. Nije tačno da su na to oguglali. Pred kamerom ATV-a su se neki od njih prisjetili nekih od najtežih i najemotivnijih trenutaka.
„Sjećam se jednog ranjenika sa Pala kojem smo tokom noći radili resekciju pluća i pošto nismo imali krvi, a on je bio jako iskrvario, ja sam bio prinuđen da mu dam krv jer smo ista krvna grupa. Došla je jedna djevojčica sa 13,14 godina sa majkom i bila je uporna da ona da krv. Vidio sam koliko je željela da pomogne tom ranjeniku. Ona je plakala kad smo je mi odbijali da da krv i govorila je ‘on je mene došao ovdje da brani’“, priča za ATV Branko Batulija, hirurg na Odjeljenju za hirurgiju i ortopediju Bolnice Trebinje.
Predrag Lazić, načelnik Službe za hirurgiju Bolnice Doboj, kaže da mu jedan od najupečatljivijih i najemotivnijih trenutaka bio plač majki kad saznaju da im je sin umro, odnosno da nije preživio.
„I dan danas me to pogađa, to je strašno. I valjda ta spoznaja i taj plač koji smo mi čuli, kad te žene doznaju da nemaju više svoje dijete, tjerao nas je da idemo i preko granica naših mogućnosti, da učinimo sve i više nego što možemo da naši ranjenici prežive“, rekao je Lazić.
„Osamnaest i po godina, iz Benkovca je bio i pogodio ga je metak kroz jetru, bio je u stanju hemoradičnog šoka, a mi operišemo u podrumu. To je samo sto, anesteziološki aparat i mi. Doktor Kerkez mi kaže šta da radimo sa njim, ja kažem ‘ja njega otvaram’. Vjerujte da sam ‘uletio’ sa doktorom Kerkezom i zbrinuli smo tu jetru. Da je krenuo prema Drvaru, gdje je druga dežurna hirurška ekipa bila, ne bi to dijete bilo živo“, rekao je Milanko Maksić, vaskularni hirurg UKC-a Republike Srpske.
Uslovi u kojima su radili nisu bili laki, oni su i tada činili nemoguće. Neki su bili prinuđeni da rat osjete i kroz dvije različite borbe.
„Gotovo ponekad dramatično zato što se u to vrijeme nije znalo odakle prijeti opasnost. Bili smo u jednom okruženju, imali smo problem sa dostavom kiseonika, sa velikim brojem ranjenika. Moj raspored u vojsci je bio rezervni pilot, tako da sam ja krenuo u rat kao rezervni pilot Vojske Republike Srpske, a kasnije nastavio kao ljekar na Kliničkom centru Republike Srpske“, rekao je Nikola Bojić, načelnik Klinike za ortopediju i traumatologiju UKC-a Republike Srpske.
„Radilo se sa puno entuzijazma, bez odmora, niko nije imao nekih problema, niko nije rekao da mu je teško. Mi smo ovdje u vojnoj bolnici imali, u prosjeku, oko 250 što ranjenika što bolesnika, i čini mi se, negdje izmežu 18 i 20 hiljada operativnih zahvata urađenih u toku rata u vojnoj bolnici“, priča za ATV Milorad Šupić, načelnik hirurških disciplina u Bolnici Istočno Sarajevo.
„Ko ne može da izdrži odmah da ide u salu,tu smo uglavnom radili hitne hirurške operativne zahvate gdje se spašava život. Ako su povrijeđeni šuplji organi da se izvede debelo crijevo, ako je povrijeđen krvni sud. Čak smo tih dana, pred pad Glamoča, jednom momku napravili rekonstrukciju krvnog suda nadlaktice jer njegov dolazak do Banjaluke značilo bi da će mu se amputirati nadlaktica, pa smo morali uzeti venus afenum magnusa noge pa mu napraviti transplataciju i rekonstrukciju tog krvnog suda“, ispričao je Zoran Aleksić, načelnik Klinike za opštu abdominalnu hirurgiju UKC-a Republike Srpske.
„Kada je došao borac sa povrijeđenom velikom krvnom žilom, knjiga je knjiga, a praksa je praksa, bukvalno sam se snašao, čovjeku sam ranu pritiskao sa kamenom. Jedan običan opasač mu je spasio glavu, prvo moja šaka, pa kamen, zavoj“, prisjeća se doktor Maksić.
U svojoj karijeri, većina kao specijalizanti, prošli su kroz rat, tu se prekalili, a danas i kao stručnjaci vode rat, ovaj protiv nevidljivog neprijatelja. U oba slučaja nisu ni pomislili da odustanu, niti da pobjegnu iz svoje Republike Srpske.
„I nama je u trećoj ili četvrtoj godini bilo ‘kad će više jednom to da stane, kad ćemo prestati ići na teren, kad će prestati ljudi umirati’. Svaki početak ima svoj kraj, tako i ova pandemija koja nas je prikovala za praktično isto stanje, mobilno stanje“, istakao je doktor Aleksić.
„Obzirom da sam narušenog zdravlja, mnogi su mi predlagali da se izmaknem. Nisam htio da se izmaknem. Ja bih radije umro sa svojim tamo, nisam ni u ratu htio da se izmaknem, nisam htio ni sad“, kaže doktor Batulija.
Da se izmakne nije htio ni jedan od najboljih srpskih ljekara. Gdje se priča o ratnim hirurzima tu se mora naći čuveni dokotr Miodrag Lazić. U devedesetim je napustio rodnu grudu i zaputio se u Republiku Srpsku, gdje je spasio na hiljade života. Uz svoj narod bio je i u dobru i u zlu. Mada bolestan, na prvoj lini je ostao i u borbi protiov korone. Naš veliki heroj, nažalost, tu bitku je izgubio. Kao hirurg je učestvovao u proboju koridora u junu 1992. godine, a potom se kao dobrovoljac javio u ratnu bolnicu na Palama u Republici Srpskoj.
Jedan je od osnivača ratne bolnice „Žica“ u Blažuju kod Sarajeva, na samoj liniji fronta. Ostao je tamo punih 40 mjeseci kao jedini hirurg na području tadašnjeg Srpskog Sarajeva gdje je obavio više od 3.500 operacija. Zato je zauzeo posebno mjesto u srcima širom Srpske, ali i Republika u njegovom. Nije nas zaboravio ni na samrti.
„Neću da odem tiho, hoću da odem onako kakav sam bi čitav život, a to znaju moji prijatelji, kolege, porodica. Svi su mi govorili da se sklonim, ali ja to sebi nikad ne bih oprostio. Moji voljeni Krajišnici, prijatelji iz Republike Srpske svi su vjerovali da sam neuništiv. Koliko sam ovih dana dobio poruka podrške. Volim vas zauvijek. Moji unuci ostaju bez dede, ćerke i sin da ne tuguju, nego samo naprijed. Budite ponosni na mene. Drage moje kolege, zbogom. Voljenoj Ani, ratnom drugu i ženi: budi hrabra i čvrsta zbog djece i unuka, a gore na onoj strani, jednog dana bićemo ponovo zajedno. U Nišu, mojim prijateljima, poseban pozdrav. Posljednja mi je želja da me ispratite pjesmom ‘Marš na Drinu’“, napisao je Lazić.
Osim struke zajednička im je ljubav prema Republici Srpskoj. Zato su svi ostali da rade i stvaraju baš ovdje, mada su kao najbolji među najboljima, mogli da biraju zemlju u kojoj će biti, za njih je postojala samo jedna opcija – Republika Srpska.
„Republika Srpska je, da ne bude nekakve floskule, to je ono za šta smo se borili, ne samo borili nego i žrtvovali, uložili ono što je najvrijednije, i od svojih života preko života porodica, prijatelja, nešto što je jednostavno naše čedo“, kaže doktor Bojić.
„Ja sam ljekar već 33. godinu. Imao sam tu sreću da sam odmah počeo raditi. Bukvalno kad sam trebao da stasam u najljepše godine počeo je rat, stvarao sam sa svim drugim ljudima koji su ostali ovdje, stvarali smo Republiku Srpsku ovih 30 godina. Moja je želja da ona opstane vječno“, rekao nam je doktor Maksić.
„Narod koji nema otadžbinu, taj narod nema slobodu. To je jedno pravilo koje smo mi Srbi iskusili na ovim prostorima i mi Srbi iz BiH smo jedini koji, mimo Republike Srbije, imamo nešto svoje, imamo svoju Republiku i svoju otadžbinu“, podvlači doktor Aleksić.
Klompe pune krvi ne žele više da osjete i da gledaju, za rat, kao i većina odmahuju rukom i kažu ne ponovilo se. Ipak, ono što je svaki pred našom kamerom ponovio bilo je „za svoj narod predano kada god treba u biločemu“. Do kraja ostaju na prvoj lini fronta u svojoj zemlji kao heroji svakog doba u onom najvažnijem, u čuvanju zdravlja.
