Bosna nije sveta krava, ali svi se ponašaju kao da jeste.
U dugogodišnjim domaćim i inostranim više-manje burnim raspravama o BiH, sve je dovođeno u pitanje: i Dejtonski sporazum, i OHR i bonska ovlašćenja, decentralizacija i centralizacija, entiteti i kantoni, Aneks 4. i ustavna rješenja, sve stranke i političari, bošnjački unitarizam i hrvatski i, naročito, srpski separatizam, i politika Zagreba i, naročito, Beograda, ali i politika EU, SAD, Rusije i Turske, kao i sve ostalo. Govorili su i pisali o tome pametni i nepametni političari, naučnici i novinari, održane brojne konferencije i objavljene čitave biblioteke knjiga, odbranjene na stotine doktorata, kod nas i u svijetu.
Ni nakon dvije decenije nije se došlo za sve zadovoljavajućeg rješenja, a pri tome kao da nikom nije palo na pamet da je problem svih problema zapravo sama Bosna kao “država”. Odnosno, da je rješenje svih rješenja da se od nje jednostavno odustane i od jedne složene naprave tri nacionalne države koje su, primjerima je potvrđeno, uvijek bezbjednije, stabilnije, homogenije, efikasnije i produktivnije. Naravno, nije da nije to svima padalo na pamet, ali svi o tome ćute. Za bošnjački narod to je noćna mora, srpski i hrvatski o tome slatko sanjaju, a njihovi političari zalažu se za unitarnu Bosnu, odbranu izvornog Dejtona ili treći entitet.
Ali, šta je sa za Bosnu nadležnim predstavnicima “međunarodne zajednice”, američkim prije svih, i zašto oni ćute o takvoj mogućnosti? Hipoteza o minijaturnim državama koje bi bile ekonomski neodržive ne stoji, jer dobro žive i neke mnogo manje, a niko nije naučno utvrdio koji je donji prag održivosti. Hipoteza o “velikoj Srbiji” i “velikoj Hrvatskoj” takođe ne stoji jer bi i sa RS i Herceg-Bosnom bile tek po veličini prosječne balkanske države. Ni hipoteza da muslimani u Bosni ne treba da ostanu sami da ne bi postali mostobran terorizma ka Evropi ne drži vodu, jer kantoni u Federaciji i ovako to sve više postaju. Hipoteza da bi raspad Bosne bio loša poruka muslimanskim imigrantima koji bi trebalo da se integrišu u hrišćanskoj Evropi ne funkcioniše, jer se, evo, pokazalo da to ne biva ni u petoj generaciji. Hipotezu o “geopolitičkoj neminovnosti” još niko nije objasnio.
Amerikanac Robert Dal, koji važi za vodećeg savremenog teoretičara demokratije, odavno je upozorio da “u nacionalno složenim državama postoje slučajevi kada valja izabrati: ili država ili demokratija. Ako se hoće država, mora se žrtvovati demokratija. Ako se hoće demokratija, mora se žrtvovati zajednička država, da bi demokratija preživjela u više manjih dijelova”. Tzv. međunarodna zajednica, što će reći SAD, zanemarila je Dalovu pouku pa hoće ujedno i jedno i drugo. Napravili su državu u kojoj postoje demokratski ustav, slobodni izbori, višestranački sistem, opozicija u parlamentu, nezavisni mediji itd, ali, istovremeno, i protektorat, visoki predstavnik koji je za sve nadležan, i dikatorska bonska ovlašćenja. Dakle, nešto kao napola demokratija – napola diktatura, ili demokratska dikatatura – dikatorska demokratija.
A pošto su, mimo znanja i pameti, stvorili takvog kentaura, sada se još čude i ljute što loše funkcioniše. I, dosljedno toj bazičnoj logičkoj i političkoj kontradikciji, serijski produkuju sve nove i nove. Recimo, guraju BiH na putu u EU, a znaju da tamo ne primaju diktature, podržali su samopredjeljenje i otcjepljenje Albanaca u Srbiji, a to isto ne daju Srbima i Hrvatima u BiH, kažu da konstitutivni narodi treba da se ravnopravno i demokratski dogovore o BiH, a onda favorizuju bošnjačku opciju i obeshrabruju druge dvije – direktno i pritiscima na njihove “matice”.
Demokratija, očigledno, ne može da sačuva Bosnu, a otvorena spoljna dikataura nekako ipak nije zgodna da bi je održala u životu. Dejton – najprije izvorni, pa bonski, pa možda još gori, držaće vodu dok stignu bolji majstori, ili dođe do poplave i “sveta krava” crkne.
