U BiH nije bilo isključivih ni anđela ni đavola. Svi su činili zločine, ali po Hagu to nije tako…
Piše: Miroslav LAZANSKI
Svi zločini učinjeni na području nekadašnje SFRJ proističu iz jednog osnovnog zločina. Najvećeg. Zločina uništenja Jugoslavije. Za koji niko nikada nije odgovarao, pa ni u Hagu. A celokupna tragedija ovih područja direktna je posledica tog zločina.
BiH je bila Jugoslavija u malom.
Tako se uvek govorilo, time su se ponosili u BiH. Procenjivalo se da bi raspad zajedničke države najkrvavije mogao da se odigra upravo u toj centralnoj bivšoj jugorepublici. Sve se znalo, a ipak dogodilo se.
Krvavi sarajevski pir, masakr nedužnih pripadnika JNA od strane paravojnih jedinica, uličnih kriminalaca, jalijaša i fundamentalista ući će u istoriju kao krvava sarajevska nedelja.
Oklevanje, neprofesionalizam, čekanje, nesposobnost u rešavanju jugoslovenske drame, uz delovanje stranog faktora, uzroci su tragedije ne samo u BiH.
Dok Predsedništvo Jugoslavije, u nekadašnjem sastavu, nije bilo sposobno da preseče i zaustavi survavanje zemlje u građanski rat i secesiju, vojni vrh JNA stalno se skrivao iz odluka upravo tog predsedništva, zadovoljavajući se frazama: „Mi smo vas upozorili i rekli šta će se dogoditi.“
Šta su građani imali od tih tačnih procena i upozorenja?
Snimanje filmova o ilegalnom uvozu oružja, umesto presecanje kanala i zaplena istoga, 10.001. ozbiljno upozorenje Armije da će ona „žestoko uzvratiti“ i da neće dozvoliti ono ili ovo, stalno insistiranje da je JNA protiv upotrebe sile i da smatra da se silom nište ne može rešiti, naglašavanje da Armija nije ratoborna, sve je to direktno ohrabrivalo razbijače Jugoslavije.
Istovremeno, dok je vojni vrh govorio da se ništa ne rešava silom, drugi su sve rešavali silom. Vojska koja negira silu, kao legitiman način rešavanja sporova kada to nikako nije moguće rešiti na sve mirne načine, vojska koja očajnički tvrdi da nije ratoborna, učinila je svoje pripadnike glinenim golubovima, čiji su životi bili najjeftiniji u Evropi, pa možda i u svetu.
Da li je na području nekadašnje SFRJ pravosnažno osuđena bilo koja osoba koja je 1991. i početkom 1992. godine počinila ratni zločin protiv pripadnika JNA? Koliko ja znam, nije. Dobrovoljačka ulica u Sarajevu, Tuzlanska kolona? Kako su prošli okrivljeni za zločin ubistva zarobljenih pripadnika JNA u kasarni u Bjelovaru? Da li je neko u Srbiji insistirao na pravdi u tim slučajevima?
I sada, posle svega, mi smo ogorčeni presudom Radovanu Karadžiću. Za prethodne slučajeve nismo bili ogorčeni? Ili su ono bili ubijeni Marsovci? Zašto niko ni reč da kaže šta je sa zločinom u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu, šta sa Tuzlanskom kolonom? Hoće li vreme pokriti te zločine?
U BiH zločine su činili i Srbi i Hrvati i Bošnjaci.
Rat je izbio onog trenutka kada je političkom voljom muslimanskog i hrvatskog rukovodstva poništen princip ravnopravnosti tri konstitutivna naroda u BiH, odbačen konsenzus, poništen ustav, praktično suspendovan parlamentarni život, čime je srpski narod „isključen iz igre“ i grubo lišen mogućnosti da se političkim sredstvima ravnopravno bori za ostvarenje svojih osnovnih prava.
Zapravo, rat nikada ne započinje prvim metkom, iskra rata u BiH preneta je preko Save, iz Hrvatske, što se uglavnom zaboravlja. Zato se rat u BiH, kao uostalom i rat u SFRJ, ne može jednoznačno definisati.
To je istovremeno bila bitka za teritorije, sa politički osmišljenom predigrom, međuetnički građanski i verski sukob. I svi aspekti tog rata bili su međusobno stopljeni.
Ako ostavimo po strani politički izrazito tendenciozan i neodrživ stav da je u korenu svega što se desilo u BiH srpska agresija na samostalnu i suverenu BiH, što je stav koji zastupaju muslimanske vlasti u Sarajevu i njihovi inostrani mentori, danas se najčešće govori o ratu za teritorije i o građanskom ratu.
Haški tribunal ni u jednom slučaju nije ni pokušao da uđe u problematiku realne i opšte međuetničke suprotstavljenosti u BiH, jer se u eri zadatog transnacionalnog integrisanja Evrope, međunacionalno sukobljavanje, ma koliko bilo stvarno, smatra prevaziđenim i necivilizacijskim, a govor o njemu ogrešenjem o uspostavljenu konvenciju „političke korektnosti“.
Alija Izetbegović u svojoj knjizi „Islamska deklaracija“, koja je objavljena 1988, između ostalog je napisao: „U kojoj je mjeri moguće izmiriti islamsku ideologiju i zajedništvo?
U društvu sa tradicionalnom politikom i tradicionalnim institucijama to nije moguće. Nasuprot tome, onoga dana kada budemo imali 52 odsto stanovništva u državi, imamo takođe islamsku državu. To je ono za šta ću se boriti.“
Vođa sunita šeik Said Šaban iz Libana još je pre 16 godina najavio: „Naš je marš započeo i islam će na kraju osvojiti Evropu i Ameriku. Islam predstavlja jedini put izbavljenja koji je još preostao ovom očajnom svetu.“
Radovan Karadžić dobio je u Hagu praktično doživotnu robiju. On sigurno nije izazvao rat, a da li je znao ono što je bio dužan znati – to samo on zna. U BiH nije bilo isključivih ni anđela ni đavola. Svi su činili zločine, ali po Hagu to nije tako…
