Čast. Novac. Novi život… Ovako za “Blic” počinje ispovest Miloš R. (pravo ime poznato redakciji) o svom životu u Legiji stranaca, najčuvenijoj plaćeničkoj vojsci na svetu.
– Mnogi klišei kruže o ovom mestu. Ono što je istina jeste najstroža disciplina. I rad. Težak rad. Znoj. I još znoja. Znoj na obuci sprečava krv na terenu – priča Miloš koji je prošle godine odlučio da napusti Novi Sad i obre se u elitnoj regimenti.
Svoje razloge da ostavi dotadašnji život ne otkriva u potpunosti, ali ne krije da ga je novac svakako motivisao.
– Lagao bih kada bih rekao da nisam došao da zaradim. Ali kad jednom postaneš legionar, svest se menja. Čast je na prvom mestu, disciplina, vojska. Ta spremnost da umreš na terenu, za Legiju, za drugove legionare, to postane životni motiv. A i devojke vole legionare – nastavlja.
50 Srba u Legiji
Na čuvena gvozdena vrata Legije u Obanju, nadomak Marseja, svake godine pokuca hiljade muškaraca spremnih da daju život za zemlju koja nije njihova. Nestrpljivo, s rancem na leđima, čekaju da zaduže uniformu i zakorače na poligon. Ipak, svaki osmi uspe da krvavo zaradi belu kapu, čuveni “kepi blank”. Ima ih iz 150 zemalja sveta, a Miloš kaže da je tamo uz njega još pedesetak Srba, u njegovoj jedinici čak trojica.
– Sećam se kad sam stigao gomile ljudi oko mene, neki preplašeni, neki prepaljeni. Već tu se oseti šta te čeka. Prva selekcija vrši se na osnovu fizičkih testova, a to su nebrojeni sklekovi, zgibovi, čučnjevi, trčanje… Dobar deo već tada odustaje. Telo danima nisam osećao, ali nije mi nijednog momenta palo na pamet da odustanem, to je taj naš inat, šta li – seća se prvih dana u regrutnom centru.
Novi identitet
Kako kaže, usledili su i testovi inteligencije, medicinske pretrage, te psihološke provere.
– Ko sve to prođe, ide na razgvor sa “Gestapom”. Njih ne možeš da slažeš. Saznaju sve o tebi: da li si bio u zatvoru, da li te traži policija… Ako bilo šta slažeš odmah te šalju kući. Ako im ispričaš sve, odlučuju šta će sa tobom. Manje prestupe tolerišu, veće ne. Ako odluče da te šalju kući, samo te izbace iz kasarne, neće te čak ni policiji prijaviti ako si na poternici. Ako te zadrže, dobijaš nov identitet – kaže.
Promenili su mi sve. Ime, prezime, datum i mesto rođenja, ime roditelja…Miloš R, srpski legionar
Upravo zbog toga Legija stranaca dekadama je važila za utočište kriminalaca i svakog ko želi da pobegne od prošlosti. Ipak, današnja, moderna Legija, ne toleriše kriminalni dosije i više računa vodi o svom imidžu.
– Promenili su mi sve. Ime, prezime, datum i mesto rođenja, ime roditelja… Sam možeš da izabereš novo ime, ali inicijali i poreklo moraju da ostanu isti. Datum rođenja za jedan smanje dan i mesec. Time štite i nas, ali i naše porodice kod kuće. Dobijaš novu legitimaciju, na to ime otvaraju i račun u banci, zdravstveno. To nas štiti i kad se vratimo kući jer budale vole da tuku legionare, da se hvale kako su nas prebili – dodaje Miloš.
Spavanje u šatoru na -10
A onda kreće među legionarima čuvena “farma”.
– To je najgori mesec. Maltretiraju nas i fizički i psihički. Malo se spava i jede, trenira se po ceo dan. Najteže pada hladnoća jer se neprekidno spava u šatoru i na minus 10, a često ne smeš ni u vreću da uđeš jer moraš u svakom trenutku biti spreman za vežbu. Ne smeš da ispustiš pušku iz ruke, tako da se celo veče smrzavaš. Sećam se da smo spavali po sat vremena i toliko je hladno da ustanemo da trčimo kako bismo se zagrejali, pa se vatimo još sat vremena da odspavamo – seća se Miloš.
“Farma” se završava maršom za “kepi blank”, a nakon toga legionare raspoređuju u željene jedinice.
– Marširamo 70 kilometara sa 40 kilograma na leđima, puna tri dana. “Marširaj ili umri” je i nezvanični naš moto. Reke prelazimo preko konopca, a ko padne, dalje nastavlja mokar. Ali, sve zaboraviš kada ti uruče čuvenu belu kapu – nastavlja.
Prva četiri meseca, priča Miloš, legionarima je zabranjen bilo kakav kontakt sa spoljnim svetom – nema televizije, radija, novina, telefona i porodica ne zna ništa o njima. Priča o radu Legije je zabranjena, ali je Miloš svestan rizika odlučio da svoju priču podeli za naš list preko raznih kanala na društvenim mrežama.
– Za odavanje nekih tajni se ide u zatvor. Ali svaki pravi legionar zna koliko sme da kaže – priča.
Nema porodice, devojke, prijatelja…
Sledeća tri meseca obuka se nastavlja u Kastelnodari gde se legionari specijalizuju za neku od jedinica.
– Obuka je tu dosta temeljnija. Pored teških fizičkih treniga učimo i da kuvamo, peremo, učimo francuski. Ja sam nabacio 10 kila mišića i propričao francuski. Neplivači nauče da plivaju, položimo sve kategorije vožnje, skijanje, alpinizam, rukujemo oružjem i eksplozivom. Učimo da opstanemo u uslovima nemogućim za život, bez vode. Bukvalno od 6 ujutro do ponoći vežbamo. Ne ostavljaju ti ni sekund vremena da ne bi razmišljao o porodici, devojci, prijateljima i ne bi odlučio da odustaneš. Posle toga nas rasporede u neku od tri regimete: infentari iliti pešadiju, padobrance, oklopnu jedinicu. Ja sam izabrao padobrance. To je značilo još dva meseca obuke u svojoj specijalnosti – napominje.
Pustinje, prašume, džungle
Legionar tada postaje spreman za misije bilo gde u svetu. Malo je poznato da su francuski legionari jedni od retkih elitinih vojnika koji se najbrže mogu stvoriti na bilo kom mestu na planeti. Ranije su ratovali za Francusku, a danas uglavnom učestvuju u specijalnim i mirovnim misijama.
– Možeš na ostrvo, a možeš i u džungle Francuske Gvajane. Do skora smo išli svuda po svetu, ali sada smo po Francuskoj, pomažemo u antiterorističkim misijama. Mnogi prinčevi završili su obuku, ali niko ovde nema poseban tretman, njih ne interesuje ko si i šta si u spoljnom svetu. Ljudi nas jako cene. Na paradama marširamo poslednji, ali dobijamo najveći aplauz – dodaje.
Pogibija drugova
Jedan od najtraumatičnijih momenata doživeo je kada su početkom januara petorica legionara izgubila život na francuskim Alpima.
– Znao sam ih, bili su u mojoj kasarni, ali druga grupa. Mi smo se vratili sa Alpa 10. janura, kada su oni stigli. Pet dana kasnije, odnela ih je lavina. Tamo nas vode po stenama, ne skijamo po stazama, i sve vreme vučemo opremu – dodaje.
Strogo zabranjen pristup
Prošle nedelje, 30. aprila, legionari su obeležili svoj dan, Dan Kamerona, po čuvenoj bici u meksičkom selu kada se 64 legionara suprotstavilo vojsci od nekoliko hiljada. Borili su se do poslednjeg čoveka odbijajući da se predaju. Poslednja dvojica preživelih odneli su sve saborce da ih sahrane uz počasti. Daleko brojnija meksička vojska ostala je u neverici kada je videla koliko su legionari pružali otpor.
– To je jedini dan kad javnost sme da zaviri u Legiju. Ali čak i tada novinarima je zabranjeno da snimaju poligone, vežbališta. Sve što se snimi detaljno se pregleda pri izlasku. Čak i u muzej ne može da kroči čizma van legionarske, osim po pozivu. Tu se čuva i bista kralja Petra I Karađorđevića koju sam fotografisao. Grantujem da ste prvi u Srbiji koji ćete je videti – kaže Miloš uz osmeh i dozu ponosa.
Umeju i da popiju
Ono što mu najviše smeta su ljudske predrasude koje su nezaobilazne na svakom legionarskom koraku.
– To su priče da se pije i drogira mnogo… Istina je da se popije, ali moramo da damo sebi oduška. Ja sam u Srbiji bio profesionalni sportista, prvoligaš, i garantujem da toga više ima u sportu koji bi trebalo da je simbol zdravog života. Ovde si toliko u kondiciji da možeš mnogo i da popiješ – dodaje.
Miloš je u gradu Nimu nedavno prošao i antiterorističku obuku, a sledeća stanica su mu Ujedinjeni Arapski Emirati sa kojima Francuska tradicionalno gaji interese.
– Ne smem da govorim o misijama, ali radimo u službi šeika. Kad se vratim, čeka me antiteroristička misija na Evropskom prvenstvu u fudbalu, idemo da vijamo teroriste – kaže.
Ako izdrži naredne četiri godine, koliko mu traje ugovor, Miloš će moći da napusti legionare uz privilegije koje će nositi čitavog života.
– Možda odlučim da ostanem i posle toga. Sve ostalo je legenda, istorija – završava odvažni Novosađanin.
SUROVE KAZNE: Od udaraca do metle umesto puške
Da je Legija stranaca vojska kojoj se priključuju samo najodvažniji, govori i činjenica da se nepoštovanje discipline surovo kažnjava.
