BiH nivo je finansijski obezbijeđen, ma šta da se desi, a, ruku na srce, nije baš da su BiH institucije zadužene za sprovođenje ozbiljnih reformskih procesa, niti su ovlaštene za tako nešto. I onaj dio obaveza koje su trebale realizovati, a koje se odnose na obezbjeđenje finansijske podrške ozbiljnim zahvatima koje sprovode entitetske vlade, nisu, stoji u autorskom tekstu Borisa Tučića, doktora političkih nauka u oblasti međunarodnih odnosa.
Čitam različita, nesuvisla obrazloženja u federalnim medijima zašto Zvizdić i Novalić nisu potpisali Pismo namjere, čime bi bio ispunjen i ovaj, najbanalniji, proceduralni uslov kako bi Izvršni odbor MMF razmatrao i, naposlijetku, odobrio prošireni kreditni aranžman sa BiH.
Ili, da budem precizniji, čitam različita obrazloženja zašto Izetbegović i Zvizdić nisu dali zeleno svjetlo aranžmanu sa MMF, iako je i sam Zvizdić od samog početka bio uključen u pregovarački proces.
Uz svo dužno poštovanje, Novalić je tu nebitan. On je jednostavno mogao reći – “ne daju mi Izetbegović i Zvizdić” ili “pratim stranačku direktivu”, što bi svakako predstavljalo kulturniji način iskazivanja vlastite nemoći i odsustva bilo kakvog premijerskog autoriteta. Mada, uskraćivanje finansijskog aranžmana sa MMF ili, pak, njegovo pomjeranje za kraj godine, uzimajući u obzir stanje u Federaciji BiH, ne predstavlja nešto s čim se Novalić, bar initimno, može složiti.
Zvizdić i društvo sa nivoa BiH su nešto sasvim drugo. Da se ne lažemo, sem podgrijavanja takozvanog reformskog procesa, kako su ga oni zamislili, njima novac nije ni potreban.
BiH nivo je finansijski obezbijeđen, ma šta da se desi, a, ruku na srce, nije baš da su BiH institucije zadužene za sprovođenje ozbiljnih reformskih procesa, niti su ovlaštene za tako nešto. I onaj dio obaveza koje su trebale realizovati, a koje se odnose na obezbjeđenje finansijske podrške ozbiljnim zahvatima koje sprovode entitetske vlade, nisu. Opet kažem, meni je u cijeloj toj priči žao Novalića.
No, šta su Izetbegović i Zvizdić naveli kao obrazloženje odsustva podrške aplikaciji BiH za finansijska sredstva MMF, čime su, nadam se da su bar svjesni toga, u potpunosti poništili Reformsku agendu i evropski put BiH, za koje se deklarativno zalažu, a koje suštinski nastoje iskoristiti za prekrajanje odnosa u BiH na način koji njima odgovara?
Kažu, Republika Srpska je zaustavila pozitivne procese u BiH. Republika Srpska koči adaptaciju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, protivi se mehanizmu koordinacije, usvajanju strateških i drugih dokumenata na nivou BiH u oblastima transporta, zaštite životne sredine, energetike, odbacuje rezultate popisa stanovništva… I još mnogo štošta, “optužnica” je prilično obimna.
Ali, ukoliko je obimna, to ne znači da nije sramotno labava, prozirna i lako oboriva. I, naravno, to ne znači da njena osnovna funkcija nije najobičniji “spin” sa suštinskih namjera političkog Sarajeva koje gledamo prethodnu godinu i po, a koje se ogledaju u zatvaranju bilo kakvih finansijskih tokova prema Republici Srpskoj u cilju njenog, ako ne uništenja, onda svakako činjenja što zavisnijom od tog istog Sarajeva.
U ovom slučaju, zavisnija znači isto što i pokornija. Uostalom, nije im prvi put da primjenjuju ovakvu matricu. Sjetimo se protivljenja kreditu Svjetske banke, problematizovanja i komplikovanja priče oko isplate ruskog klirinškog duga… Sada, cijena je još veća. Idu izbori i nikako ne bi valjalo da se Banjaluka dočepa nekakvih finansijskih sredstava.
Mnogo je riječi izrečeno i napisano u prethodnom periodu o temi mehanizma koordinacije. Svaka nova bila bi suvišna. Јedino, nije jasno kako sada odluka o koordinaciji, koju je Savjet ministara navodno usvojio 26. januara ove godine, odjednom ne postoji. Zar predaja aplikacije za članstvo nije bila praćena i dobrim vijestima da je Savjet ministara usvojio ovu veoma važnu odluku za dalje kretanje BiH na njenom evropskom putu? Kako onda Republika Srpska koči definitivno usvajanje ove odluke? Ili su se sjetili da, ipak, bez dogovora sa institucijama Republike Srpske koordinacije jednostavno nema. Јer, koordinacija, po svojoj prirodi, isključuje bilo kakve pokušaje nametanja gotovih rješenja.
Slično je i sa takozvanom adaptacijom Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Redefinisali su pregovaračku platformu samostalno, ne pitajući nikog, fingirali nekakav pregovarački proces, isticali kako je pitanje adaptacije isključivo u nadležnosti institucija BiH, a ne institucija Republike Srpske. Otkud onda Republika Srpska kriva?
Ili, nije valjda da i pojedine kolege iz institucija BiH, koji nominalno dolaze iz Republike Srpske, a koji su se, rukovođeni samo njima znanim motivima, u posljednjem trenutku okrenuli Banjaluci po pitanju adaptacije Sporazuma, smještaju u isti koš? Nebitno. Јoš jedna notorna glupost. A možda su očekivali da će, ovaj put, ne samo zvanična Banjaluka, nego i predstavnici Republike Srpske u institucijama BiH, na ovaj ili onaj način, progutati onu parodiju od objave rezultata popisa? Šta je 200.000 ljudi? To je samo jedna Banjaluka.
Bitno je “štrihirati” postavljene uslove. Bitno je grabiti ka Evropskoj uniji. Bitno je grabiti u ništa. S druge strane, možda im je zasmetalo odsustvo aplauza. Očekivali ljudi aplauz za svoje “ćaršijske mangupluke”, a ne osudu i osporavanje. Ne ide to. Laž je i da se zvanična Banjaluka protivi definisanju strateških okvira u pojedinim oblastima, kako bi isti predstavljali platformu za apliciranje za sredstava Evropske unije i drugih međunarodnih institucija. Strateški okvir kao sublimacija zajedničkih prioriteta Republike Srpske i Federacije BiH. Drugačije ne može, ni pravno, ni suštinski.
Međutim, tu postoji nekoliko problema. Јedan se odnosi na činjenicu da Federacija ne raspolaže strateškim dokumentima upravo u ključnim oblastima, očekujući njihovu izradu na nivou BiH, dok institucije BiH ili, pak većina njih, i izradu ovih dokumenata nastoji iskoristiti za svoje jačanje i čvršće pozicioniranje. Pustite entitete, država je država. A nije da im u ovakvoj percepciji nedostaje i podrška različitih međunarodnih činilaca.
U svakom slučaju, mnogo izrečenih gluposti i budalaština. Ozbiljniji vokabular bi podrazumijevao kvalfikaciju ovakvog djelovanja bošnjačkog vladajućeg korpusa kao najobičnije političke ucjene. Pri tome, prilično drske. Nije njima stalo ni do reformskog puta, niti do približavanja Evropskoj uniji, da se razumijemo. Niti razmišljaju o direktnim, ekonomskim i političkim posljedicama svojih postupaka. A i zašto bi? Јer, oni veze sa građanima i realnim životom, razvojnom i socijalnom sferom, nemaju.
Meni je samo žao Novalića. Nadam se da su Izetbegović i Zvizdić, prije nego što će donijeti ovakvu odluku, bar rekli: “Fadile, oprosti!”.
