Imam brata i sestru i nikad nisam želela da bude drugačije. Jedincima ne zavidim, ali se često pitam kako izgleda njihovo odrastanje. Za početak, šta se čuje u kućama u kojima se ispred WC-a niko ne svađa.
Razmaženi, egocentrični, nezreli – sve su ovo stereotipi koji se vezuju za ljude bez braće i sestara. I priznajem, kad sam prvi i jedini put letovala sa svoje dve najbolje drugarice (obe jedinice), uverila sam se da u tome ima istine. Ali, znate šta – ko od nas nije razmažen, egocentričan i nezreo bar na momente u životu, sa sestrom ili bez?!
U izboru prijatelja oduvek su mi bila važna tri faktora – stepen otkačenosti, smisao za humor i dobro srce (koliko god otrcano zvučalo), a moje žene su u tome šampioni, iako su jedinice. Zato me i zanimalo šta se krije u tekstu sa naslovom “Why Being An Only Child Has Helped Me Become A Better Adult” (“To što sam jedinica učinilo me je boljom osobom”). Prenosimo vam njena iskustva:
1. Ekstremno smo nezavisni
Jedincima ne smeta samoća i to je jako korisno kad odrastete. Mi se ne oslanjamo na druge da bismo se osećali sigurno. Kad sam otišla na fakultet, primetila sam da većinu ljudi plaši da bilo šta rade sami. Uvek im je trebalo društvo za menzu, društvo do kabineta, pa čak i neko s kim bi učili. Kod mene je bilo suprotno. Tada sam prvi put morala da delim sobu s nekim, pa sam koristila svaku priliku da ostanem sama.
2. Lako komuniciramo s odraslima
Kad si jedinac, a roditeljima dođu gosti, oni ne mogu da te oteraju u sobu da sediš sam sa sobom, već obično sediš sa njima. I tu naučiš kako odrasli među sobom razgovaraju. Pokupiš, naravno, i gomilu prljavih fora za koje si još mlad, ali u isto vreme si svedok strastvenih rasprava na najrazličitije teme. Pre svega, naučiš da slušaš.
To je ono što mi je pomoglo da kasnije bez straha i stidljivosti razgovaram kako sa profesorima i šefovima, tako i sa običnim strancima na ulici.
3. Perfekcionizam je naše drugo ime
Kad si jedino dete svojih roditelja, sav pritisak je na tebe. Uvek se mnogo očekuje. Mi nemamo brata ili sestru koje možemo da okrivimo za grešku u nekoj situaciji i praktično za sve moramo da se borimo sami. Nije istina da je nama lakše u životu jer nemaju s kim u porodici da nas porede. Naprotiv! I baš zbog toga je kod jedinaca mnogo izraženija potreba da udovolje svojim roditeljima.
Istrajnost koju sam stekla zahvaljujući tome kasnije mi je pomogla da budem dobra u poslu koji radim, jer sam navikla da uvek dam najbolje od sebe.
4. Roditelji su nam najbolji prijatelji
Neizbežno je da sa roditeljima budete bliski ako ste jedino dete. U detinjstvu sa njima provodite najviše vremena. Kao i u većini porodica, i kod mene je jedan roditelj bio strog, a drugi opušten. Ta ravnoteža mi je pomogla da naučim da ih cenim kao individue i da ih volim kao prijatelje.
Zato danas, kad god mi se nešto desi, bilo da je dobro ili loše, uvek ću prvo pozvati njih.
