Za Nedeljnik piše Nenad Lj. Stefanović, glavni i odgovorni urednik Informativnog programa Radio-televizije Srbije i novinar koji je godinama pratio slučaj i sudbinu generala Vladimira Trifunovića, koji je prošle nedelje sahranjen na seoskom groblju u Rakelićima kod Prijedora
Na seoskom groblju u Rakelićima kod Prijedora, u prisustvu stotinak ljudi, u kovčegu uvijenom u srpsku zastavu i bez ikakvih ceremonija, sahranjen je prošle nedelje general Vlado Trifunović (79), nekadašnji komandant Varaždinskog korpusa. Od oko 280 vojnika i oficira tog korpusa koji su u septembru 1991. godine, opkoljeni neuporedivo brojnijim hrvatskim paravojnim jedinicama, posle nedelju dana borbe predvođeni Trifunovićem izašli iz Varaždina, na sahranu generala došao je samo jedan – Darko Jovanović (47). Malobrojnim novinarima objasnio je da je stigao iz Slovenije. Došao je da se pokloni generalu koji mu je, kao golobradom regrutu u Varaždinu, odlukom da žrtvuje oružje i spasava ljudske živote, omogućio da danas ima svoju porodicu. “Brinuo je o nama kao o sinovima”, kratko je posle sahrane izgovorio Jovanović.
Pomalo ironično, moglo bi se reći da je na svoje poslednje putovanje – od VMA u Beogradu gde je umro, do seoskog groblja u rodnim Rakelićima – general Trifunović prvi put krenuo bez ikakve zebnje. Otkako je krajem 1991. postao “najveći krivac” za raspad bivše države i u Srbiji optužen za izdaju zemlje, živeo je u sobi 355 beogradskog hotela “Bristol”. Sobičak u tom čemernom hotelu (valjda i jedinom hotelu na svetu na čijem se ulazu mogu ponekad videti umrlice jer u njemu godinama žive uglavnom ljudi koji nemaju kud i koji su izgubili sve u bivšim jugoslovenskim republikama), u nekoliko navrata menjao je za zatvorsku ćeliju u Zabeli ili samicu u istražnom vojnom zatvoru.
U rodne Rakeliće je povremeno odlazio krišom, sa strepnjom i utabanim stazama jer je njegovo ime stajalo na svim graničnim prelazima. “Izdajnik” u Srbiji jer se iz Varaždina posle borbe povukao sa svojim vojnicima i oficirima, ostavljajući neprijatelju značajno naoružanje, istovremeno je bio i na Interpolovimpoternicama koje su za njim raspisale Hrvatska i Slovenija. U obe ove države proglasili su ga navodnim “ratnim zločincem”. A s takvim prtljagom se nije lako i bez zebnje kretalo na put. Sve do poslednjeg putovanja.
Po dolasku u Varaždin, neposredno pred rat, Trifunović u jedinici zatiče opšte rasulo i izdaju. Korpus koji je trebalo da broji oko 30.000 ljudi, septembar 1991. i početak rata dočekuje sa manje od 300 vojnika i oficira. Iz jedinice beže Slovenci, Hrvati, Albanci, neki od njih odmah po izlasku iz kasarne komanduju vojskom koja na tu istu kasarnu puca. Komanda iz Beograda šalje kući najstariju generaciju vojnika, ne popunjava ratni sastav, ne šalje obećanu pomoć
Sam Trifunović reći će kasnije da je u Varaždinu uglavnom ostao sa sirotinjom koju nije imao ko da na vreme izvuče iz vojske. Kada u Varaždinu počinje da se puca, u Beogradu prestaju da mu se javljaju na telefon
Oni koji su u to vreme jurišali na vlast, gotovo svakodnevno su pominjali generala Trifunovića kao časnog oficira kojem će, čim Milošević ode, biti vraćena ne samo pravda već i sve ono za šta je godinama bio zakinut. Posle 5. oktobra brzo su ga zaboravili
Priča o sudskom mrcvarenju generala Trifunovića je pre svega priča o tome kako su se u jednoj državi razveli moral i istina. Ili kako su se spojili nejasni ratni motivi i mitovi. Uložen je ogroman trud da se izbegne ono što je još i devedesetih godina bilo očigledno – da se preko sudbine Varaždinskog korpusa jasno mogla sagledati istina o razbijanju Jugoslavije i njene vojske
