Ponekad, razapeti između onoga što nam je međunarodnim pravom dopušteno i strepnje od sankcija ako se pozovemo na to, isto, međunarodno pravo predstavnici državnih isntitucija našeg naroda, ne reaguju u skladu Paralelnih i specijalnih veza između dve srpske republike, Srbije i Srpske.
Piše: Slavko BASARA
Fudbal bi trebalo da bude izuzetak, pogotovo evropski, na čijem čelu se nalazi advokat iz Slovenije, koji i te kako poznaje to isto međunarodno pravo, a koji ujedno gradi mostove prijateljstva i odlično govori srpski jezik. Jedan takav most je jako neophodan preko Drine!
Nepozvanim gostima nikada nije bilo mesto na feštama, ali isto tako postoje gosti od „ugleda i poštovanja“, posle njih i nezaobilazna braća, koji moraju da budu deo porodičnog fudbalskog dekora kada je Balkan na mapi UEFA i FIFA.
Dejtonski sporazum iz Amerike, 1995. godine, dozvoljava našem narodu široka ovlašćenja na polju sporta i života, garantuje da Drina nije državna granica. Pa tako Mijat Gaćinović igra za Srbiju, i daje golove u kvalifikacijama za Orlove, u zlatnoj generaciji Orlića sa Novog Zelanda 2015. godine je šest takvih tića iz gnezda Republike Srpske, u mnogim klubovima Superlige Srbije igrači iz Banjaluke, Istočnog Sarajeva, Trebinja, Gradiške, Bijeljine… nisu stranci i ponosom pevaju Bože pravde.
Tačno je da je Fudbalski savez Republike Srpske sastavni deo Fudbalskog saveza Bosne i Hercegovine, ali po tom istom međunarodnom „Sporazumu iz Ohaja“, nije stranac u Beogradu ni Srbiji, već deo porodice.
Zašto se fudbalski Beograd i Banjaluka ne ponašaju u skladu s tim?
Banjaluka i Beograd, Republika Srpska i Srbija su uvek bili isto, između njih stoji znak jednakosti, a ne suprotnosti. Zbog čega se tog istog znaka stidimo?
Predsedik Evropske fudbalske unije Aleksandar Čeferin bio je gost Srbije, rekao da od fudbalskog ujedinjenja nema ništa, na ovim našim jugoslovenskim prostorima, bar za sada, zbog huligana. A na tom skupu nije bilo predstavnika Fudbalskog saveza Republike Srpske koji su, po svim principima i normama koje protežiraju drugi narodi na Balkanu, trebali da budu.
Dva fudbalska saveza, iz Beograda i Banjaluke, pod hitno treba da sednu za sto uzajamnog dijaloga, na „čašicu razgovora“, u protivnom dešavaće se mnoge stvari poput onog „tumačenja iz Novog Pazara“ i potraga za prevodiocima za koje u Sarajevu, po novoj „Deklaraciji o jeziku“, kažu – svi govorimo isto, a ne znamo ime jezika!
U svoj ovoj priči ne smemo da propustimo činjenicu da je Radenko Mijatović, Srbin iz Kneževa, iz okoline Banjaluke, čovek koji je „stvorio“ predsednika UEFA Aleksandra Čeferina.
Republika Srpska ne igra zvanične kvalifikacije, navija za Orlove, ali zaslužuje minimum podrške vezano za svečarsku utakmicu povodom 25. rođendana sa braćom, u Banjaluci, na jesen. Od svih dobronamernika. Banjaluka i Beograd samo treba da se dogovore i usaglase stavove.
Fudbalsko Sarajevo već je reklo, u nekoliko navrata, da nema ništa protiv…
