Broj upisanih đaka prvaka u Republici Srspkoj smanjuje se poslednjih godina i školske klupe sve su praznije. Od 9.600 mališana koji bi u septembru trebalo da krenu u školu, najmanje ih je upisano u Trnovu i Oštroj Luci.
U Oštroj Luci, mestu između Prijedora i Sanskog Mosta, upisano je tek pet prvačića. S njima će u razred i dva dečaka iz obližnjih Ališića. U područnim školama ih je još manje – u Koprivni tri, a u Batkovcima samo dva. Džaba škola koju su pre deset godina podigli Japanci i koja, kako kažu meštani, može izdržati i najrazorniji zemljotres.
Danilo Marinković ima sedam godina i uskoro će u školu. Ocu Nevenu donosi prve crteže i očekuje pohvalu. Kaže da se raduje školi.
“Ljudi ovde ne mogu da žive bolje ako nema pomoći države ili lokalne zajednice. Populaciona politika je slaba, a Oštra Luka jedna je od najsiromašnijih opština u RS”, kaže Danilov otac Neven Marinković.
Oni koji su se vratili brzo su, dodaje on, prešli u Prijedor ili Banjaluku, a mnogi su se zaputili u Italiju, Nemačku i Austriju.
“Svi imaju isto pitanje – kako i na koji način da podignu i othrane porodice. Bez posla i bez para se ne može, a nema ni jednog ni drugog. Zato je i dece malo”, govori Marinković.
Na drugom kraju sela druga priča. Seoski veterinar Danilo Žak Mastikosa osnovnu je školu pogađao u Oštroj Luci. Njegova mlađa ćerka kreće u prvi razred i Danilo se nada da je malo mesto neće odvući dalje od rodnog praga.
“Još je dobro ovde, još može da se radi i zaradi, još ima posla. Ja sam vezan uz Oštru Luku i nadam se da će i moja deca ostati ovde. Eto, jedva sam našao vremena da s vama popričam, toliko posla imam”, kazao je on.
“Nekad smo ovde imali bioskop. Dolazio je i Đorđe Marjanović. A sad? Sad imamo – ništa. Nije ovo loše mesto za život, samo što je sve prazno i pusto. To nas najviše pojede”, kaže Veljko Kuridža.
