Regionalni mediji objavili su potresno pismo Ane Vujnović iz Zagreba, majke dvoje dece, od kojih je jedno trebalo juče da krene u prvi razred osnovne škole.
Mala Elena je dete s posebnim potrebama i u ponedeljak je uzbuđeno čekala da prozovu njeno ime u novoj školi. Nisu ga prozvali. Dete je ostalo samo, van učionice, u velikoj dvorani, bez dodeljenog razreda jer se niko nije pobrinuo za nju. Niko nije ni znao da Elena dolazi, rekli su uzrujanoj majci, piše zagrebački portal “Indeks”.
Majka je na Fejsbuku objavila potresno pismo upućeno odgovornim institucijama. Prenosimo ga u celosti:
Hoće li ovo pismo doći do odgovornih?
“…Elena je danas ostala sama.
U dvorani “njene” osnovne škole. U novoj odeći, s novom torbom. U neverici, panici i suzama.
Zbog vas.
Celo jutro, a i proteklih nekoliko nedelja, Elena iščekuje prvi dan škole. Prvak je. Nervozna je, u iščekivanju, ali strpljiva. Kaže, obući će haljinu. Kaže, upoznaće učiteljicu. U njenoj posebnoj glavici, verovatno u liku princeze ili dobre vile. Kaže, dobiće knjige i raspored. Kaže, ja sam velika cura. I ići ću u školu. Ponos, sreća, iščekivanje..
….Elena je danas ostala sama.
U velikoj dvorani nakon priredbe dobrodošlice (“dečica pevaju meni, mama??”) i prozivanja prvaka od svojih učiteljica čekala je strpljivo da se prozovu sva deca, čekala je svoje ime, čekala je da se i ona ustane i otrči svojoj učiteljici. Ali nije dočekala.
Elena je danas ostala sama.
Sa svojim posebnim potrebama i sa svojim teškoćama iz skupa 7 (3,4,6), podskupova 3.1.1., 3.1.2., 3.1.4., 4.2,6.6,6.7…..
I s odlukom Gradske kancelarije za obrazovanje kojom su odlučili da će pohađati tu školu gde sada stoji sama, u velikoj dvorani, s novom roze torbom na leptiriće i panikom u malom srcu i glavici.
Nismo dočekali da ju ispratimo u razred s ponosom i suzama sreće u očima kao ostali roditelji. Mama, tata, veliki brat, baka i deda. Dočekali smo upitni pogled rukovodstva škole koje pojma nije imalo ko smo, odakle smo i što radimo ovde. Pregledavši moje papire koje nikada nisu dobili od Gradske kancelarije, zaključili su da osim što nemaju mesta, nemaju ni program koji je primeren za Elenu. A Gradska je odlučila da će ići u baš tu školu. Ne u onu u koju ide braco, takođe dete s posebnim potrebama, nego baš tu. Jer, objasnili su, to je u boljem interesu deteta. Škola koja NEMA program za njen tip teškoća.
Elena je danas ostala sama. Potpuno i apsolutno, napuštena i zaboravljena od ljudi i sistema, dete s posebnim potrebama za koje niko ovde nije čuo, za koje nema mesta na prvi dan škole, za koje nema programa u glavnom gradu Lijepe naše.
Direktor je bespomoćan. Nije on kriv. Ta tek je danas, od mene, saznao za to Rešenje.
Nema novaca, kažu. Nema ljudi.. Nema prostora.. Odluka Grada je da u posebnom odeljenju neke škole za decu s posebnim potrebama može biti max 5 učenika. A onda ti isti ljudi upišu 8 učenika. Ali novca za pregraditi i napraviti još jedan mali razred – nema.
Nema finansija? Ja bih rekla NEMA FINANSIJSKOG INTERESA.. Jer, koliko novaca je potrebno da bi se jedan razred u koji stane 25 dece pregradio u dva za po 5 učenika? Ne treba biti matematičar, zimus smo pregrađivali sobe sa 7 m knaufa. 3.500 kuna. TRI I PO HILJADA KUNA!! Koliko košta nova fontana u gradu? Koliko premeštanje kipova? Koliko sve nebuloze i apsurdi u gradskoj raspodeli NAŠIH novaca?? TRI I POL HILJADE KUNA?? Naravno da treba još i zaposliti i ljude, opremiti razred, veliki je to trošak kad se sve zbroji.. Čak pola novog auta iz apsurdnog voznog parka naših političara.. Ako i toliko..
Elena je danas ostala sama.
Zbog vas. Zbog apsurda našeg Grada, naše Države.
Papiri predati i pre vremena
Kako Ana Vujnović kaže, predali su papire za Elenu i pre vremena.
“Čekali su odluku Gradske kancelarije za obrazovanje u koju će je školu staviti i po kojem programu. Prva komisija 13. 7. nije ništa odlučila jer matična škola nije predala ispravne papire. Druga komisija 23. 8. donosi rešenje i na moj poziv kažu da su obavestili i školu. Navodno greškom pripravnice ipak nisu. Ja sam rešenje dobila u petak 31. 8. popodne. Sve ovo napisano je komunicirano telefonom u junu, julu i avgustu”, kaže Elenina majka.
Koliko vredi slomljeno sedmogodišnje srce? Koliko košta svaka ogromna suza koja se skotrljala niz najdraže obraze? Koliko procenjujete roditeljsku nemoć i bespomoćnost dok moraju kćeri pogledati u oči i lagati, lagati najbolje što znaju zašto nema ni razreda, ni učiteljice, ni knjiga ni rasporeda za nju?? Koliko košta??? Recite, je*em vam grad i državu, recite pa da prodam bubreg da platim, samo da joj ne moram pogledati u oči u ovom trenu!!
Nakon što su joj uništili zdravlje i napravili je ovakvom bez ikakvog izvinjenja i preuzimanja odgovornosti, nakon svih pogrešnih dijagnoza i dve sepse s kilo i osamsto u porodilištu s dve nedelje zbog nečijih prljavih ruku, nakon životinjske borbe ovih sedam godina uz pomoć divnih pojedinaca u Centru i u vrtiću, koji su, zahvaljujući vama sramotno plaćeni za doslovno spašavanje života celim porodicama, recite, koja je cena ovih njenih suza očaja??
Elena je danas ostala sama.
Napuštena i zaboravljena jer je dete s posebnim potrebama.
Sram vas bilo, ko god da je odgovoran za to. Sram vas bilo zbog 3.500 kuna, zbog fontana, zbog uhljeba, zbog apsolutne apatije i gledanja samo svoje guzice, zbog razbacivanja našeg i svetkom i petkom krvavo zarađenog novca na sve osim na ono što je bitno. Sram vas bilo zbog razdvajanja i rasturanja porodica jer ljudi odlaze odavde zbog vaših zakona..
Elena je danas ostala sama.
Volela bih da barem na trenutak vi i vaši najmiliji osetite ovu nemoć, tugu, razočaranje i paniku koju smo naša princeza i mi osetili danas u 14 h u jednoj zagrebačkoj školi. Samo na trenutak da vam se lomi srce u milion oštrih komadića dok gledate te mile oči koje traže rješenje i utehu. Samo na tren da i vi ostanete sami. Od srca vam to želim. Ne zato jer sam zločesta i želim osvetu nego zato da vas nešto u životu šutne nogom u guzicu i probudi empatiju i odgovornost prema društvu i građanima jer to je vaš je*eni posao. Za to ste plaćeni neusporedivo više od ovih divnih duša koje za sramotu od plate i na rubu egzistencije žive s tom decom ne samo u vrtiću i školi – žive s njima 24 je*ena sata dnevno.. I drže nama roditeljima glavu iznad svih vaših sr*nja, da se ne utopimo do kraja. Da ne odustanemo od borbe sa čudovištima u foteljama i njihovom politikom i sistemom. U Lijepoj našoj…
Elena je danas ostala sama.
Ali samo na trenutak. Onaj trenutak kada je majka gotovo pala na kolena skoro poražena užasom u princezinim očima. Ali nećete. i ovaj put, ne znam koji po redu, sakupiću svu svoju snagu koju imam, a imam ju zahvaljujući dvanaestogodišnjoj borbi s vašim sistemom, i okrenuću nebo i zemlju da zaštitim svoje dete od vaše nepravde i apsurda. Ponovno. Jer vrlo sličnu dramu prolazili smo i sa sinom pre koju godinu. On je sada peti razred a vi ste mu odlučili nakon četiri godine ukinuti asistenta. I to baš na ovakvom prelazu iz razreda s učiteljicom u razred gde ima 11 profesora. Sa svim svojim potvrđenim dijagnozama i poteškoćama koje su prema vama, očito, nestale preko leta. E pa nisu. Ali to po vama verovatno nije tolika drama kada ste mu sestru ostavili i bez škole i bez razreda i bez učiteljice. Pa šta je onda drama ostati bez asistenta..?
Elena neće ostati sama.
Kunem vam se, dokle god ima snage u meni, neće ostati sama.
A vama, koji ste odgovorni za ovu traumu, želim da vam se vrati sve što ste zaslužili i priuštili nama. Svim roditeljima dece s posebnim potrebama”, napisala je majka.
