Kad Moskva i Ankara mogu da se “nađu” povodom ratne Sirije, žašto ne bi mogle na Balkanu?
Znao je Bakir da Amerima neće biti milo kada čuju da će Sarajevo biti domaćin visokim zvaničnicima Rusije i Turske a koji dolaze kako bi posredovali između Srba i Bošnjaka. Tako se političko Sarajevo ponovo našlo između Vašingtona i Ankare, odnosno između čekića i nakovnja.
Kako li će i da li će Izetbegović, nakon što Lavrov ode za Banja Luku a Čavošoglu se vrati u Tursku, „ispeglati“ odnose sa Amerima, ne zna ni on sam, a da mu je lako, nije. Јer, dešava se upravo ono od čega vašingtonska administracija strepi, a ni u gradu na Temzi glavobolja nije ništa manja – Rusija i Turska posreduju i uređuju odnose između balkanskih naroda
Kakav će biti američki odgovor i koje posljedice će snositi Izetbegović i njegova partija saznaćemo nakon što se završe predstojeći izbori
NAЈAVLjEN, pa odgođen dolazak u Banja Luku Sergeja Lavrova, ruskog ministra inostranih poslova, sa 17. na 21. septembar, nije pobudio previše radoznalosti u smislu istraživanja razloga. Uostalom, došao u ponedjeljak ili petak, kao i da nije bilo bitno ni za medije, iako se ceremonija polaganja kamena temeljca za Srpsko-ruski kulturni centar nije pomjerila sa već najavljenog, 17. septembra.
Јavnosti je saopšteno da su u pitanju brojni državnički poslovi i da će ministar Lavrov ipak doći, najprije u Sarajevo pa u Banja Luku. Nešto se ipak dogodilo, što je bio razlog za prolongiranje posjete.
Naime, na tursku inicijativu u Sarajevu treba da dođe do susreta, tačnije sastanka, ministara inostranih poslova Rusije, Turske, Srbije i BiH. Posebnu težinu u svemu ima što je to Čavušoglu tražio od Izetbegovića a ovaj nije mogao zahtjev ni odbiti niti potvrditi da će organizovati sastanak, te je tražio dodatno vrijeme.
Znao je Bakir da Amerima neće biti milo kada čuju da će Sarajevo biti domaćin visokim zvaničnicima Rusije i Turske a koji dolaze kako bi posredovali između Srba i Bošnjaka. Tako se političko Sarajevo ponovo našlo između Vašingtona i Ankare, odnosno između čekića i nakovnja.
Kako li će i da li će Izetbegović, nakon što Lavrov ode za Banja Luku a Čavošoglu se vrati u Tursku, „ispeglati“ odnose sa Amerima, ne zna ni on sam, a da mu je lako, nije. Јer, dešava se upravo ono od čega vašingtonska administracija strepi, a ni u gradu na Temzi glavobolja nije ništa manja – Rusija i Turska posreduju i uređuju odnose između balkanskih naroda.
Uopšte ne treba sumnjati da će imati uspjeha u tome, mogli su se dogovoriti u Siriji, u zamršenijim, ratnim okolnostima, pa zašto im to ne bi pošlo za rukom i na „brdovitom Balkanu“?
Naime, rusko-turski odnosi, naročito u ekonomskoj sferi, godinama su u uzlaznoj putanji. Obim robne razmjene Turske sa Rusijom neuporedivo je veći od robne razmjene Turske sa SAD.
Rusija raspolaže vojnom tehnikom koja može omogućiti Turskoj da ne zavisi od Zapada. S druge strane, Turska privreda u Rusiji ima tržište za izvoz hrane, prvenstveno mesa i voća, ali i nekih ruda (gvožđe, bakar) kao i roba široke potrošnje.
Između Rusije i Turske potpisani su sporazumi o slobodnoj trgovini, slobodnom saobraćaju, slobodnom prometu roba, usluga i investicija, što može postati obrazac za sklapanje ugovora u Evroazijskom savezu.
Odnosi su pogoršani nakon što je turska avijacija oborila ruski Suhoj, ali račun je uskoro „ispostavljen“ turskoj „dubokoj državi“, odnosno Gulenovoj organizaciji FETO, a indirektno je krivica prebačena na Amerikance.
Neuspio puč u Turskoj donio je nove geopolitičke „vjetrove“ koji su Tursku definitivno usmjerili prema Rusiji, a udaljili od SAD i NATO. Došao je u pitanje i opstanak baze Indžirlik na turskom tlu.
Serija sastanaka između Putina i Erdogana doprinijela je novom približavanju što je, između ostalog, za rezultat imalo potpisivanje ugovora o kupovini raketnih sistema vazdušne odbrane S-400. Ugovor je vrijedan oko 2,5 milijardi dolara.
Turska nabavka sistema S-400 izazvala je zabrinutost među članicama NATO, jer ti sistemi ne mogu da se integrišu u vojnu arhitekturu alijanse, a Turska je prva članica NATO koja je kupila sistem S-400.Predviđeno je da isporuka sistema Turskoj počne u martu 2020. godine.
Sigurno da je Izetbegovićeva politička sudbina direktno vezana za odnos Turske i Sjedinjenih Država, i da ga je svako političko mimoilaženje ovih sila dovodilo u delikatnu situaciju, a odnosi Turske i SAD postali su nezaobilazna i veoma važna tema u svakom političkom diskursu u BiH.
Paralelno s tim povremeno bi se postavljalo pitanje – kakav je međusobni odnos snaga ovih geopolitičkih sila u BiH, odnosno ko je jači, i u kom segmentu. Što se tiče ličnog opredeljenja, kod Izetbegovića i njegovih prvih saradnika dilema ne postoji, to je Turska, ali ni onih koji imaju drugačije opredeljenje u Sarajevu nije mali broj.
Politički uticaj Turske u Sarajevu odavno je vidljiv, on se osjeti i na medijskoj sceni. Turskim novcem najpre je osnovan portal faktor.ba, a potom nedeljnik Stav. Nedugo zatim, pokrenut je dnevni list Faktor, kao pandan do tada neprikosnovenom Dnevnom avazu.
Erdoganova supruga Emine Erdogan pokrovitelj je fondacije koja u Sarajevu pomaže nevladin sektor. Radi se o fondaciji IHH (Insan Hak vel Hurijet ili Insani Јardim Vakfi) koja pruža finansijsku podršku nevladinom sektoru koristeći Turkiš Zirat Bank. Ovo je sasvim razumljivo jer Turska kopira američke tehnike u širenju svog uticaja.
Američki politički potencijali u BiH su manje-više poznati: institucija Visokog predstavnika u BiH je, u stvari, „glas Amerike“ i zato su izgledi da ona bude ugašena veoma mali, moglo bi se reći nikakvi. Drugi američki „glas“ u BiH je Američka ambasada u Sarajevu, sa svim potencijalima i uticajem zemlje koju predstavlja.
Kada su mediji u putanju, vrijedi istaći da već godinama američki milijarder Džordž Soroš osniva nove i kupuje uticaj u postojećim BH medijima. Pored toga, Televizija N1, stvorena američkim novcem, balkanski CNN, kako je u regionu nazivaju, sa studijima u Sarajevu, Zagrebu i Beogradu, postala je prepoznatljiva medijska kuća sa rastućim uticajem na javno mnjenje.
Ulični protesti održani u Sarajevu, ali i drugim gradovima Federacije BiH, u februaru 2014. godine, kada je nevladin sektor finansiran novcem Zapada, pokušao da zbaci vlast u Sarajevu u ime „građana“, bili su veliko upozorenje Izetbegoviću. Tokom nereda zapaljene su zgrade nekoliko kantonalnih vlada, ali i zgrada Predsedništva BiH, što je ukazalo na ozbiljnost organizatora nereda. Međutim, od veoma prisnog odnosa sa Erdoganom i, uopšte, proturskog kursa Izetbegović nije odustajao.
Među prvima koji su javno podržali turskog predsednika Erdogana u nastojanju da se odupre pučistima bio je upravo Bakir Izetbegović.
U petak, 21. septembra u Sarajevu bi trebalo da Lavrov i Čavošoglu, u prisustvu ministara inostranih poslova Srbije i BiH, razgovaraju i postignu određene dogovore prvenstveno u pravcu poboljšanja srpsko-bošnjačkih odnosa.
To će predstavljati i definitivan povratak na Balkan ovih nekad nezaobilaznih sila na Balkanskom poluostrvu.
Kakav će biti američki odgovor i koje posljedice će snositi Izetbegović i njegova partija saznaćemo nakon što se završe predstojeći izbori.
