Fudbalski klub Rudar Prijedor, prvoligaš Republike Srpske, i dvostruki šampion srpskog entiteta “Dejtonske zemlje”, osvajač Kupa i jednom prvak zapadne grupe Prve lige (poraz od Boksita iz Milića u superfinalu) je, 1992. godine, nastao odlukom o integraciji nekadašnjeg Rudara iz Ljubije i OFK Prijedora – do okončanja ratnih dejstava.
Tako piše u zvaničnom dokumentu o integraciji nekadašnja dva najpoznatija potkozarska kluba iz grada na Sani, a taj “ugovor” je i danas na snazi, iako je od kraja rata prošlo prošlo četvrt veka. U međuvremenu ni autor te integracije Simo Drljača nije više među živima.
Klub je tavorio krajem devedesetih godina prošlog i početkom dvehiljaditih ovog veka, sve dok 2004. godine rudarska kompanija “Arcelor Mital”, dolaskom u Grad Prijedor i kupovinom rudnika Omarska, nije, u jednom delu ugovora, preuzela i brigu o fudbalskom klubu. Tome je najviše “kumovao” Ranko Cvijić, nekadašnji direktor rudnika, ali i visoki funkcioner fudbalskih foruma Republike Srpske, kasnije i član Izvršnog odbora Fudbalskog saveza BiH.
Po tom ugovoru kompanija “Arcelor Mital” je prvi sponzor kluba jer kvartalno klubu pomaže novčano sa 100.000 maraka (25.000 svaka četiri meseca), a osim toga fudbaleri imaju besplatan prevoz rudničkim autobusima, hrane se u rudničkom restoranu, dok na gostovanjima spavaju, uglavnom, “u režiji” ove svetske poznate kompanije, kod poslovnih partnera. Uz “Arcelor Mital” sponzori FK Rudar Prijedor su i Grad Prijedor, kao i stari rudnici RŽR “Ljubija”, koji na godišnjem nivou izdvajaju, zavisno od ranga takmičenja, od 50.000 do 100.000 maraka.
Retki su klubovi u Republici Srpskoj koji imaju ovakve predispozicije, a da su u odnosu na njih dezorganizovani, da se teško pravi premijerligaška priča, da je takmičarski sektor ispred upravljačkog, kojeg čine delegati tri sponzora. U takvom ambijentu se mnogo lutalo, dolazilo je i do poslovno-privatnih obračuna, teških reči, svađa… a na osnovu svega toga ispaštao je samo klub i ljubitelji fudbala u Prijedoru.
Menjale su se uprave, bilo je mnogo pojedinaca koji su prodefilovali kroz Upravni odbor, svako je iznosio svoje ideje i viđenje uređenja kluba, a Rudar Prijedor je tapkao u mestu i nije izrastao u ono što ustvari jeste – fudbalski i mladalački simbol celog jednog kraja, od Podgrmeča do Potkozarja, tačnije Krajine. Danas klub ima samo upravu “na papiru” koja mesecima nije odražala zvaničan sastanak, niti je donela bilo kakav zaključak, iako je rad Upravnog odbora uprošćen sa minimalnim brojem članova – tri (nekad ih je bilo devet, iz svake sponzorske delegacije po trojica).
“Rudari” su 2009. godine pod dirigentskom palicom trenera Darka Nestorovića postali, prvi put, šampioni Republike Srpske i izborili plasman u Premijer ligu BiH. Tada je predsednik bio Branislav Rokvić, direktor Mladen Zgonjanina, a izrasla je cela plejada sjajnih igrača: Asmir Avdukić, Dragoslav Stakić, Saša Stijepić, Nebojša Šodić, Saša Kovačević, Ognjen Dašić, Marko Jevtić, Boris Muzgonja, Goran Kotaran, Igor Golić, Budimir Despotović, Vedran Kantar, Bojan i Goran Kecman… svi na terenu predvođeni iskusnim internacionalcem i bivšim reprezentativcem BiH Nedžadom Žerić (danas šef stručnog štaba).
Ali ulazak u elitu “povampirio” je fudbalske strasti do tada anonimnih fudbalskih radnika u Gradu na Sani i samo takmičenje u Premijer ligi BiH napravilo je nekoliko klanova “onih koji klubu žele sve najbolje”. Počela su prepucavanja, ali i destabilizacija Rudar Prijedor, nastavljeno čestim smenama, kako uprava, predsednika, direktora, tako i trenera. Kao na filmskoj traci redala su se mnoga imena.
Tako je u poslednjoj deceniji čak sedam predsednika vodilo klub, s tim da je Branislav Rokvić imao dva nespojena mandata. U proseku bio je direktor po godini (dva mandata Mladena Zgonjanina), čak pet sekretara, ali je bivši igrač Zoran Janjetović, nažalost danas pokojni, bio u dva navrata na ovoj funkciji. Imenovano je čak trinaest trenera, s tim što je aktuelni strateg Žerić u nekoliko navrata bio prelazno rešenje, a dva mandata su imali Boris Gavran i Nestorović.
Ako je u fudbalu veoma važan kontinuitet, onda je jasno da ga u poslednjoj deceniji u Rudar Prijedoru nije bilo ni u organizacionom ni u takmičarskom sektoru, pa je danas slavni klub, koji je prošle godine napunio 90 godina postojanja, tu gde jeste. Nemoćan i nesposoban da organizuje ni čestitu, skromu svečanost povodom velikog jubileja s kojim bi se mnogi ponosili. U međuvremenu, tribine prijedorskog Gradskog stadiona su najpopunjenije u Republici Srpskoj, a danas se gledaoci na sablasno praznom zdanju u ulici Majora Milana Tepića mogu izbrojati na prste obe ruke…
Od nekadašnjeg imena se ne živi. Svako vreme ima svoje breme i ljude. Tako i klub. Ma kako god se zvao.
