Šta je njihov strah naspram ljubavi naše, pobogu? Oni iskolače oči pa ništa ne vide, a Srbin i zatvorenim vidi vekovima preda se…”
Piše: Mihailo Medenica
Pita: kako sam?
„Odlično“, velim. Kako neko može biti odlično u ova pogana vremena?
Nisu vremena pogana no ljudi u njima. Vreme je od Boga dato, svako dobro i valjano, krsno i vaskrsno, no nekrsti bauljaju kroz dane pa ti se možda učini da su i dani nalik njima…
Bogami, ne znam, nisam siguran, vidiš li šta ti se u Crnoj Gori sprema?
Vidim, Crna Gora! Ništa se drugo ne sprema niti može biti u Crnoj Gori do Crne Gore. Vala, Milo ne misli baš tako, rešio da satre i zatre…
Milo, brate, ne misli baš nista, jer da o čemu promišlja ne bi Montenegrom pretio Crnoj Gori! Ne bi ona sveta brda upro da povrh njih razmetne šatru tog cirkusa nakaza i gluposti.
Plašim se da si previše samouveren što se toga tiče, jak je to igrač…
Igrač je i onaj nesrećnik na trapezu što se zanese, posrne a nigde zaštitne mreže.
Igrač je i mečka kad je naučiš da se uspravi za flašu piva, pa… Rekoh, plašim se da se zanosite malo tom idejom o srpstvu u Crnoj Gori, teško će proći to…
Vidi, zanosio bih se da mi nije Komova, Morače, Durmitora, Bjelasice, Sinjavine, Korita Kučkih, Lovćena, Rumije… Da mi nije te okamenjene vojske Hristove i Lazareve, tog gorostasnog rodoslova nemanjićkog, tih isposnica svetootačkih…
Da mi nije grobova, tih kelija u kojima se pradedovi podvizavaju, pa da me prene tvoja sumnja, no Srbin je bremena sumnje rasterećen.
Sumnja onaj što ne zna otkud je i kuda će, a Srbin u Crnoj Gori i Crna Gora u Srbinu – Gospod je tom kumstvu svedočio, brate…
Ma, sve je to lepo, epski, idilično, ali realnost je…
Kakva? Onakva kakvu žele da oči vide, ili onakva kakvu oči vide..?
Zalitija li tebi u grudima, brate?
Molebane li stope?
Peva li ti vascela Crna Gora?
Raduje li ti se pogled kad se rastrči našim brdima, Sinjavinom vala, kršem, uz planine, trkom..?
Kidišu zveri ali joj ništa ne mogu, brate, baš ništa!!!
Gde joj i otkinu komad mesa odmah nebom zaceli.
Gde je utamniče – Crna Gora rasproste slavsku trpezu i gostoprima.
Gde joj tuku o bogomolje ona večnošću tuče o Gospodnja klepala…
Shvati i ne plaši se: Montenegrom oni prikrivaju strah a ne slave pobedu.
Nisu bednici kuražni već preplaseni pa bi suvarkom da ustave vekove, da osini vetar, da nadvise Ostrog rasprostirući ponjave ko ćivote…
Ne znam, mislim da je Đukanović spreman na sve samo da očuva golu vlast, ne pitajući za cenu.
A, što misliš da Srbin, svaki časni Crnogorac nije?!
Fukara strahuje da ne izgubi vlast a Srbin ne mari ni život da izgubi čuvajući zavet, pa vidi ko je tu sila a ko privida sile.
No, nismo mi sila bezočna i uništiteljska ko paščad Milogorja, već sila Božija, a kad se sa Gospodom i sobom izmiriš i kamen i bukagije nosićeš blagosloveno ko krst…
Samo da se sve dobro završi, pa kako god bilo.
Sve se odavno dobro završilo, čoveče!!!
Crna Gora je pobedila pre vjek-vjekova, Montenegro je tek onaj suvarak što strašljivo preti vetru…
Zaltija li ti u duši kad kažeš: Crna Gora?
Kad oni uskliknu Montenegro kost se od kosti rastavi.
Kljunu ko vašarske šatre u oluji…
To ti je suština, brate: oni moraju da izmisle pradjedove, a mi čuvamo ono gde im pradjedovi počivaju.
Oni postoje poričući nas, a mi jednostavno, raspevano, ikonopisano i vaskrno- postojimo!!!
Šta je njihov strah naspram ljubavi naše, pobogu?
Oni iskolače oči pa ništa ne vide, a Srbin i zatvorenim vidi vekovima preda se…
