Naslovna DRUSTVO VOJNIK NE DAJE SVOJOBRAZ NI ZA MILION MARAKA: Da nije minirao skladište,...

DRUSTVO

VOJNIK NE DAJE SVOJOBRAZ NI ZA MILION MARAKA: Da nije minirao skladište, ustaše bi uzele svih 13 kasarni JNA

Jul 19, 2020

ZVONA u šabačkoj Crkvi Svetog Petra i Pavla zvone glasno, snažno i čisto.

Zvonar Veselin Daković, nekada ratni heroj iz Šibenika, a zatim junak iz Graničnog bataljona 81. brigade VJ i prvi kojem je u Vojsci Crne Gore suđeno kao Srbinu – sve što radi u životu, čini iz srca, snažno i sa dostojanstvom. Tako je “zadojen” u rodnom domu u Riječanima, u Grahovu, nadomak Nikšića: da bude Srbin i da bude čestit.

Veselina u javnosti nema od 2006. i nečasnog suđenja u Podgorici. Davno je bila i 1991. godina, kada ni za milion maraka ustašama nije hteo da preda vojni magacin mina i torpeda u Šibeniku. Seća se dobro pregovora sa bivšim kolegama, dezerterima iz mornarice koji su dolazili u kasarnu u uniformama ZNG da ga “kupe” da skine detonatore sa eksploziva kojim je povezao ogromno skladište. Ne zaboravlja ni svojih 18 vojnika koji su tri meseca bili spremni da u svakom trenutku sa njim odu u vazduh, baš kao što je major Tepić nešto kasnije otišao u legendu na Bedeniku. Na kraju drame, u oktobru 1991, sedam kasarni JNA iz Šibenika iseljeno je zahvaljujući i odlučnosti Veselina Dakovića da ne da vojničku čast ni za kakve pare.

SVEGA se živo seća Daka, mada je u dilemi da li i sad treba da priča.

– Kad kažeš da si Srbin, skoči ala i vrana da ti oči vadi – smeje se kapetan, zvonar i pomoćni crkvenjak u Šapcu. – Imao sam 24 godine i bio sam običan vodnik kada je rat počinjao u Šibeniku leta 1991. Događaji su bili neverovatni. Kolege su menjale ćud za popodne, i kao u nekom filmu, odjednom nisam prepozanavao ko je ko u mojoj vojsci. Ironija je i istina, ali kapetan Vlado Hrček, Hrvat, koji je neposredno pred blokadu došao kao bezbednjak iz mornaričke pešadije, održao mi je veru da je čovek čovek i da čast razlikuje ljudsko biće od marve. Zahvaljujući njemu i oficirima mornaričke pešadije, dobio sam dva kamiona oružja za svoje ljudstvo iz skladišta Režine i onda sam imao sa čim da stanem pred ustaše – počinje priču Veselin Daković za “Novosti”, za koje kaže da ih najviše poštuje od sve štampe.

BIVŠI kapetan dobro pamti da su vojni objekti 16. septembra 1991. u Šibeniku bili opkoljeni i pod baražnom vatrom. Gorele su kasarne na Kulinama, zatim kasarna “Ante Jonić”, “Pećine”, napadači su zasuli vatrom komandu Vojnopomorskog sektora, zgradu Vojne policije, luku u kojoj su se nalazili brodovi Ratne mornarice…

PROKLETSTVO IZDAJE

VERUJEM u Boga i njegove zapovedi – govori Veselin Daković, dok nabraja sudbine bivših kolega koje su “prodale” JNA. – Moj prvi starešina, kapetan Tomislav Bašić, prvi je otišao u ZNG, i ubijen je negde kod Benkovca u toj uniformi. Kapetan Pavle Budimčević, takođe Hrvat, koji ga je nasledio u “minerskoj”, takođe je utekao pre raspleta, ali nije ušao u njihovu vojsku. Kažu da je propao, propio se… Zastavnik, Srbin Vlado Vujošević, pojavio se 1996. u Banjaluci sa pričom da je bio zarobljenik ustaša i tražio da mu se u vojsci poveže staž. Uhapsili su ga…

Jedinice RM u luci su protiv sebe imale i “svog” komandanta, kapetana bojnog broda Antu Budimira.Tada su poginuli komandant kasarne Ante Jonić i kapetan fregate Boško Trifunović, koji je ratovao protiv svog “klasića”, sada u uniformi Zbora narodne garde Hasana Derviševića.Sve kasarne su bile pod vatrom sem njegovog skladišta “Minersko”. On je na svoju ruku minirao torpeda i pretio je da je pitanje časa kada će pola Šibenika otići u vazduh.

– Ja sam skladište minirao na svoju ruku, uvidevši da mi kolege starešine dezertiraju. Nije mi padalo na pamet da se predam. Nisam hteo da izdam. Nisam ni mogao: kako bi ocu i materi na oči?

Priča dalje Daka da je kapetan Budimčević, pošto je čuo da je minirao kasarnu – dobio napad besa. Izvestio je kapetana fregate Boška Trifunovića o vodnikovoj samovolji, a ovaj mu je uzvratio: “Pozdravi Daku i čestitaj vodniku!” Kapetan Vlado Hrček došao je u “Minersku” da ga lično zagrli i stisne mu ruku.

– Pošto je napad 16. septembra odbijen, i kada su Mladić i Lisica već silazili tenkovima ka Šibeniku – i hrvatsko vrhovništvo se uozbiljilo. U dva navrata kod mene su slali pregovaračke timove u društvu pripadnika OEBS-a sa ponudama da za pare, novi identitet i život u inostranstvu – predam skladište. Drugi put, 6. oktobra, sa milion maraka došao je sa njima i moj bivši zastavnik Vlado Vujošević, inače Srbin, te sam ih sve zajedno nagrdio na pasja kola. OEBS je posle od Mladića tražio da me pošalje na psihijatrijski pregled jer “nisam čovek od rešenja”, na šta im je ovaj rekao da sam “isti on”.

VOJSKA je, priseća se Daka, u Šibeniku zbog izdaje izgubila pet kasarni, a sedam je bezbedno iseljeno pod pretnjom da će “vodnik upaliti fitilj” ako iko bude zapucao dok odlaze. Vrhovništvo je tražilo da se Dakovićeve mine isele prve, ali je postignut kompromis da njegova torpeda ipak budu treća u redu za prebacivanje. Sa srpske strane Mladić je garantovao da će topovima sravniti Šibenik ako vrhovništvo i OEBS “prevare”.

– Bih, vala, stisnuo detonator, sa sve Šibančanima, tako sam tada bio ljut – priznaje Veselin.

Vodnik je dva dana po izlasku iz Dalmacije prekomandovan na dubrovačko ratište. Onda je 1992. kao vojni policajac otišao u 81. brigadu u Granični bataljon na tromeđi BiH, SRJ i Hrvatske, na Sitnicu. Ostao je “u šumi” 10 godina. Ne krije da je pomagao VRS. Onda je tokom NATO agresije hapsio Milove mupovce koji su kao patrolirali oko granice.

– Muka je bila. Neki od njih bili su mi pre toga kolege po uniformi. Nisam ih žalio – tvrdi.

SVEDOČI dalje kapetan kako je 2006. bio prvi optuženi novoformiranog suda Vojske Crne Gore.

– Kad mi je javljeno da Boris Tadić i Milo Đukanović imaju tajni dogovor da Srbi mogu ostati u Vojsci Crne Gore a da nijedan Crnogorac neće dobiti nameštenje u Vojsci Srbije, otišao sam u redakciju podgoričkog “Dana” i ispričao bruku. Poveli su postupak protiv mene u Podgorici zbog “odavanja vojne tajne”. Major Korać, musliman iz Rožaja, osudio bi me na doživotnu robiju da nije usred ročišta dobio telefonski poziv iz Beograda – kaže.

NIKAD ISPOD “KOKOŠKE”

– NISAM verovao da Crna Gora na referendumu može biti protiv Srbije. Niko nije, a opet oni pobediše. Moj tadašnji vajni komandant, neki Bulatović, prvog dana po referendumu stavio je crnogorsku zastavu na ulaz u kasarnu, te sam na posao išao preskačući ogradu. Ispod “kokoške” nisam hteo da prođem. U Herceg Novom dugo nisam bio, javili su mi da je Vesna Medenica ponovo digla optužnicu protiv mene “jer sam postupcima vređao Crnu Goru”. Pazi, Hrvati su me oslobodili na suđenju za Dubrovnik, a ovi izrodi – ne.

Mitropolit Amfilohije je, preko Vojislava Koštunice, uspeo da sedam “najzagriženijih” Srba iz Crne Gore prekomanduje u Srbiju.

– Sedimo tako general Vojin Jondić, personalac u VS, i ja u Generalštabu u Beogradu, i dok mi sipa rakiju kaže: “Bogati, gledao sam tvoj dosije, sve vanredna unapređenja i odlikovanja, a ja imam naredbu da moram da te držim u garnizonu, ne bližem od 200 kilometara severno od Niša.” Ja mu sve ispričam, on se prekrsti i zaćuta. Hvala Jondiću što je iskreno ćutao.

NIKAD, veli Daković, nije imao prijem od kolega kao u kasarnama u Pirotu i Zaječaru. Kada su se te jedinice rasformirale, general Diković je pomogao da ponovo 2009. obuče mornarsku uniformu u flotili u Novom Sadu. U penziju je kapetan, ali kao poručnik fregate – otišao u 43. godini, pošto je došlo naređenje da ratni kadrovi moraju da idu.

– Ne umem da kukam – dodaje. – Najveća nesreća pogodila me je kada mi je pre šest godina supruga Snežana umrla u snu, pored mene. Od srca. Par godina ranije doveo sam ih iz Herceg Novog da se skrasimo u gradu na Savi. Ćerka Ranka i Milica sad imaju 17 i 20. One su mi sve. Da mogu išta da vratim u životu, samo bih Snežanu od Boga tražio.

Izvor: Večernje novosti