Posle drugog svetskog rata, komunisti Jugoslavije su nametnuli narativ, skript da nad Srbima nije izvršen genocid tj. holokaust u NDH. Komunisti Jugoslavije nisu zvanično hteli da proglase genocid u NDH, genocidom. Komunisti Jugoslavije nisu hteli da izvrše denacifikaciju Hrvatske, niti da omoguće Hrvatima da se suoče sa posledicama genocida koji je počinjen u NDH. Komunisti su smatrali da je sve to u interesu „bratstva i jedinstva“. Zapad je to rado podržao
Posle sukoba u Srebrenici devedesetih, zapad i srpski autošovinisti (drugosrbijanci) su nametnuli još jedan narativ, skript da su „Srbi genocidni narod“. Posle 2000. godine, pa sve do 2012. vlasti Srbije nisu mrdnule prstom da promene ova dva lažna skripta, dva lažna narativa. Polako i postepeno, to čine Aleksandar Vučić i Srpska napredna stranka. Mali dokaz za to je i činjenica da je film „Dara iz Jasenovca“ prvi film koji celovito i direktno govori o holokaustu nad Srbima, Romima i Jevrejima, koji je počinjen u Jasenovcu, u NDH. Nijedna vlast od 1945. do 2012. nije smogla hrabrosti, volje i želje da snimi film o Jasenovcu. Tužno.
Podsetiću na neke osnovne stvari. Genocid je zločin namernog potpunog ili delimičnog uništenja nacionalne, etničke, rasne ili religijske grupe. Izraz „genocid“ je nastao spajanjem grčke reči „γένεσις“ – genos = pleme, rod, narod, i latinske reči „occidere“ = ubiti. Izraz „holokaust“ je nastao od grčke reči „ὁλόκαυστος“ – olokauston = potpuno spaljen, od prefiksa olo i kauston). Genocid i holokaust u Evropi 1941. – 1945. su počinili nacistička Nemačka i Nezavisna država Hrvatska. Gotovo celokupno nemačko i hrvatsko društvo je bilo uključeno u aktivnosti vezane za genocid, pretvarajući Treći rajh i NDH u ono što ugledni istraživač holokausta, Majkl Berenbaum, naziva „genocidnom državom“.
Film „Dara iz Jasenovca“ je samo deo najodlučnije borbe za ravnopravnost Srbije, u pogledu prava da govori o genocidu nad Srbima, Jevrejima i Romima u NDH. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je ona ličnost koja je omogućila snimanje ovog filma. Ovaj film je razvejao višedecenijski nametnuti osećaj krivice pri pominjanju genocida, i strah od proučavanja genocida nad sopstvenim narodom. Ovo filmsko remek-delo je opravdano izazvalo divljenje, izazvalo je kolektivnu tugu srpskog naroda. Film nikoga nije ostavio ravnodušnim. Osim uzvišenih osećanja koje je izazvao kod ogromne većine građana, film je ozbiljno uznemirio autošoviniste u Srbiji. Izazvao je antisrpsku histeriju u redovima Srba-anti Srba, Srba koji mrze Srbe, koji mrze sopstveni narod. Na njihovu stranu su stali svi đilasovski mediji, i sve đilasovske stranke. Ukazaću na nekoliko karakterističnih napada na film (tj. napada na pravo Srbije da govori o genocidu nad Srbima!). Napada je toliko mnogo u tom ograničenom autošovinističkom zabranu, da možemo reći da autošovinisti žele da počine „genocid“ nad „Darom iz Jasenovca“!
Dubravka Stojanović, istoričarka i profesorka na Filozofskom fakultetu, ozloglašena drugosrbijanska autošovinistkinja je 24.02.2012. dala intervju Šolakovom i đilasovskom portalu i televiziji „Nova.rs“. Odmah na početku ova žena koja strasno mrzi svoj narod, kaže o filmu „Dara iz Jasenovca“: „”Dara iz Jasenovca” je banalan i bukvalan film. Banalan falsifikat istorije. (…) u filmu je, kao, trebalo da se objasni ustaška ideologija, ali i to je užasno površno (…) Film je propaganda (…) A sada čujemo i vidimo i da je scenario za film plagijat pisca i scenariste Arsena Diklića! Osim jedne žene i male grupe Roma film ne prikazuje da su, pored Srba, u Jasenovcu masovno ubijeni Jevreji, Romi i Hrvati antifašisti. Selekcija žrtava je, ne samo ružna i falsifikat istorije, nego je i opasna igra sa istorijom“. Svi hrvatski mediji zdušno su preneli ove stavove Dubravke Stojanović, nazivajući je „najvećom srpskom povjesničarkom“. Da kažem (možda nepotrebno?) da u filmu „Dara iz Jasenovca“ nema ničega banalnog, niti bukvalnog. Nema falsifikovanja istorije, naravno. Nažalost, profesorka „povijesti“ smatra da je falsifikovanje istorije svaka tvrdnja da su Hrvati u NDH počinili genocid nad Srbima. Ona je navikla samo na hrvatsku i zapadnu propagandu koje Srbe predstavljaju kao „genocidan narod“, pa kada se pojavi plemeniti umetnički film, koji govori o holokaustu nad Srbima, autošovinistkinja Dubravka Stojanović reaguje kao vampir na krst. I naravno, Stojanovićeva se prirodno naslanja na neistinu Biljane Srbljanović, da je film plagijat. U naletu slepe mržnje, Stojanovićeva vidi u filmu „Dara iz Jasenovca“ „selekciju žrtava“ tj. zanemarivanje žrtava jevrejske, romske i hrvatske nacionalnosti, što je monstruozna laž.
printscreen RTS Dara iz Jasenovca
Dara iz Jasenovca
Dan ranije, pripremajući teren Dubravki Stojanović, „Nova.rs“ lansira prilog pod naslovom: „Da li je “Dara iz Jasenovca” plagijat “Djece Kozare”“, iste novinarke koja je intervjuisala D. Stojanović (Jelena Koprivica). Taj sramni tekst „Nova.rs“ se bavi još sramnijim tekstom Biljane Srbljanović, koji je objavljen na nizu autošovinističkih portala i i na njenom Fejsbuk profilu. Oba teksta tvrde da je scenario za film „Dara iz Jasenovca“ plagijat.
Dramaturškinja i profesorka FDU, Biljana Srbljanović opširno i neistinito, insinuira da je film „Dara iz Jasenovca“ plagijat nesnimljenog filma Lordana Zafranovića „Djeca Kozare“, a da je scenario filma plagijat scenarija Arsena Diklića, napisanog 1986. Biljana Srbljanović, pored ostalog kaže: „Gledala sam “Daru iz Jasenovca” i pročitala scenario “Djeca Kozare” kojim je Lordan Zafranović godinama konkurisao (…) Lordan je (…) decenijama pokušavao, scenarijem koji je napisao veliki Arsen Diklić (…) Dara nema takav kraj, ona nagoveštava jedan sasvim suprotan put, sve dalje od poetski istinitog, a sve bliže ideološki ispranom, isceđenom, proceđenom, premetanom kroz sto voda, pa opet pranom i ceđenom, dok i zadnja para iz svega ne kapne. Šteta, velika šteta“.
Ukazaću prvo na to da oba scenarija govore o istom istorijskom događaju. Oba se bave genocidom, žrtvama i zločincima, oba govore o deci. Niko nema monopol na istorijske događaje, niko nema tapiju na priču o genocidu, Jasenovcu, žrtvama, zločincima, deci. Jednako tako „osnovano“ Biljana Srbljanović i Dubravka Stojanović bi mogle za „plagijat“ da optuže i scenariste filmova „Život je lep“ („La vita e bella“) Roberta Beninjija (Oskar za strani film 1999.) i „Šindlerova lista“ („Schindler’s List“) Stivena Spilberga (sedam Oskara 1994.). Oba filma govore o genocidu, o deci, o žrtvama, o zločincima. A scenario Arsena Diklića je, kako ističe Srbljanovićeva, nastao davne 1986. godine. Biljana Srbljanović kaže da „Dara iz Jasenovca“ nije poetski istinita, da je ideološki isprana, isceđena…“. Kako je to zaključila, teško je reći? Sve ove neistine Srbljanovićeva je navela samo iz jednog razloga – da omalovaži film. Samo „istina“ Biljane Srbljanović, heroine sa kokaina, je „poetična“ i ideološki pravoverna. Kako da ne!
Sve što su izgovorile ove dve autošovinistkinje su samo alibiji, izgovori za protivljenje tome što je neko jasno i glasno, na umetnički način, ubedljivo i potresno, progovorio o genocidu Hrvata nad Srbima. Obema je draga samo hrvatska „istina“ o genocidu. One su zarobljene u svojim hladnim srcima, u svojim predrasudama, besu i mržnji. Ostavimo ih tamo. Na kraju ovim dvema samomrziteljkama ću uputiti reči velikog Vladislava Petkovića Disa, iz kultne pesne „Naši dani“: „(…) Nabujao šljam i razvrat i poroci, Podig’o se truli zadah propadanja (…) Progledale sve jazbine i kanali, Na visoko podigli se sutereni, Svi podmukli, svi prokleti i svi mali“.
