S obzirom na dosadašnje američko ponašanje, ne samo na našim prostorima već širom sveta, Dodikova rečenica (”j*be mi se za sankcije”) čak bi se mogla smatrati i preblagom
Gabrijel Eskobar se, na sastanku sa Dodikom, ponašao kao da jednopolarni momenat i dalje traje, i kao da njegova zemlja ima puno pravo da tek tako preti sankcijama nekoj drugoj zemlji. Lepo mu je Dodik odgovorio: ”Nije ovo ona Bosna u kojoj ste bili pre 20 godina.” A, da dodamo – niti je ovo ona Amerika, niti je ovo onaj svet
Neko bi Eskobara, odnosno njegove šefove trebalo da o tome obavesti. Mada, iskreno, to bi bilo kao govoriti zidu
Ali, čak i da ostavimo na stranu sankcije i pretnje njima, hajde da postavimo pitanje: koja je to zemlja koju je američki, odnosno zapadni intervencionizam učinio boljom od kraja Hladnog rata? Sirija? Libija? Iran? Irak? Avganistan? Prostor bivše SFRJ?
Da li, dakle, treba da govorimo više o psovki koja se omakla nekom političaru zato što se usprotivio novoj američkoj agresiji i pretnjama – ili o ponašanju koje je tu psovku izazvalo? Mislim: o ovom drugom
Piše: Aleksandar PAVIĆ
NEKOLIKO dana je trajala medijska frka oko sada već čuvene rečenice koju je izgovorio srpski član Predsedništva BiH Milorad Dodik na sastanku sa američkim izaslanikom za Zapadni Balkan, Gabrijelom Eskobarom – ”j*be mi se za sankcije”, i to pošto je Eskobar Dodiku poručio da već postoje pripremljene sankcije protiv njega.
Motivi za medijsku frku svakako nisu bili jedinstveni. Za neke je ta rečenica, izgovorena od jednog političkog lidera, sama po sebi vest koja privlači pažnju publike. Za druge je to skandalozno kršenje uobičajenog protokola diplomatske komunikacije. Za treće, senzacija da je neko imao petlju da se na takav način suprotstavi nekom američkom diplomati. Za četvrte, samo – najnoviji povod za osudu i napad na Dodika, u nedostatku boljih. Za pete, strah od mogućih posledica, odnosno reakcije velikog prekookeanskog brata, ne samo po Srpsku već i po Srbiju.
Sigurno ih ima još. U svakom slučaju, mediji su svakako profitirali a javnost imala o čemu da raspravlja. U prilog tome, evo još jednog pogleda.
Naime, s obzirom na dosadašnje američko ponašanje ne samo na našim prostorima već širom sveta, Dodikova rečenica bi se čak mogla smatrati i preblagom. Evo i zašto.
Na prvom mestu, čini se da se ogromna većina – ne samo javnosti već i kreatora javnosti – odavno pomirila sa time da Amerikanci nekako imaju prirodno pravo da nameću sankcije drugima, da uslovljavaju, prete, osuđuju, itd. Da nije tako, glavna vest ne bi bila Dodikova reakcija, već činjenica da je neki strani diplomata imao tu drskost da preti sankcijama političkom lideru strane zemlje, i to u vezi njegovog pogleda na funkcionisanje te iste zemlje, u kojoj je inače rođen i ima ko zna koliko duboke korene.
Rusija i Kina su više puta ukazivale da su jednostrane sankcije, nametnute mimo rezolucija Saveta bezbednosti, nelegalne i nelegitimne. One su praktično instrument rata vođenog drugim sredstvima, jedna od najgorih zaostavština jednopolarnog sveta, kada su zapadne države, na čelu SAD, ne samo smatrale da imaju moralno pravo da presuđuju ko je ”dobar” a ko ”loš” momak na međunarodnoj sceni, već imale skoro nesputanu moć da nameću svoju volju širom planete, ne samo u obliku sankcija već i smena vlasti, ”humanitarnih” bombardovanja, kidnapovanja i ubijanja ljudi bez suda i presude.
Eskobar se, na sastanku sa Dodikom, ponašao kao da taj jednopolarni momenat i dalje traje, i kao da njegova zemlja ima puno pravo da tek tako preti sankcijama nekoj drugoj zemlji.
Lepo mu je Dodik odgovorio: ”Nije ovo ona Bosna u kojoj ste bili pre 20 godina.” A, da dodamo – niti je to ta Amerika, niti je to taj svet. Neko bi Eskobara, odnosno njegove šefove trebalo da obavesti. Mada, iskreno, to bi bilo kao govoriti zidu.
Ne samo da su jednostrane sankcije nelegalne i nelegitimne, one su oružje koje najviše pogađa obične ljude, one najslabije i najsiromašnije. Dakle, one su vrlo okrutno oružje, i samo je masovna hipnotisanost moći kojima su raspolagali pobednici u Hladnom ratu – uz, naravno, vrlo vešto plasiranu propagandu o zapadnim silama kao večito ”dobrim momcima” – sprečavala da u široj javnosti bahate i zločinačke zapadne sankcije budu viđene za ono što stvarno jesu i nazvane pravim imenom.
Koliko je samo ljudi umrlo ili ostalo trajno osiromašeno ili na drugi način oštećeno zbog okrutnih američkih i, uopšte, zapadnih sankcija širom sveta – od Kube do Jemena, od Irana do Sirije…
Setimo se samo još okrutnije, zapravo čudovišne konstatacije Medlin Olbrajt da je smrt pola miliona iračke dece zbog američkih sankcija ”vredela”. A, ne zaboravimo i to da je Eskobar, na sastanku sa Dodikom, bukvalno pretio građanima Republike Srpske ”izolacijom” i ”ekonomskim očajem”.
Nije li to praktično pretnja nekom novom agresijom protiv Srba u BiH, nekim novim pomorom, nekim novim nevinim smrtima?
Ne zaboravimo, Amerikanci nisu hteli da ukinu svoje nelegalne i neljudske sankcije protiv Irana i Kube čak ni za vreme pandemije, za koju je opravdano sumnjati da je potekla iz njihovih laboratorija – na prvom mestu zato što oni uporno odbijaju da ih otvore za nezavisne međunarodne inspekcije. Zato je legitimno tvrditi da je Dodikov odgovor bio više nego uzdržan i diplomatski.
Ali, čak i da ostavimo na stranu sankcije i pretnje njima, hajde da postavimo sledeće pitanje: koja je to zemlja koju je američki, odnosno zapadni intervencionizam učinio boljom od kraja Hladnog rata?
Sirija? Libija? Iran? Irak? Avganistan? Prostor bivše SFRJ?
Gde je uopšte pokriće za tu aroganciju da se stranim zemljama nude razna ”spasonosna” rešenja ili ”dobre usluge” posredovanja? Ili, da ostavimo po strani i razne pokušaje nasilne ”demokratizacije” – koji su to tačno fenomenalni rezultati gromoglasno najavljenog američkog rata protiv terorizma posle 11. septembra?
Skoro milion ljudi širom sveta je ubijeno u međuvremenu, stvoreni su milioni novih izbeglica, terorističke organizacije su, ako išta, procvetale, proizvodnja droge i njena međunarodna trgovina višestruko povećane.
Da ne govorimo o uvođenju preko noći sistema totalnog nadzora gde god je bilo moguće – na prvom mestu u samim SAD.
Snouden je otkrio razmere te skoro nevidljive hobotnice, novog Matriksa – i zbog toga ne može da se vrati u sopstvenu zemlju – nekadašnju ”zemlju slobodnih i dom hrabrih”, bar po rečima himne.
Na kraju, pisac ovih redova je i sam prevalio po neku glasnu psovku na sličnim neprijatnim sastancima sa zapadnim diplomatama u Republici Srpskoj 1996-97 – dakle u zenitu jednopolarnog momenta – tako da ne propagiram ono što ni sam nisam spreman da učinim.
Da dodam još nešto, na temu raznih zgražavanja nad spontanim (sigurno da nije bilo planirano) psovanjem u ovakvim trenucima.
Licemerje takvog stanovišta, u svetlu gore-opisanih rezultata američke i zapadne politike (bar) u poslednjih tridesetak godina, podseća na jednu od mnogih upečatljivih scena iz Kopolinog klasika ”Apokalipsa danas”, odnosno na reči odmetnutog pukovnika Kurca, koga su nadređeni optuživali za ratne zločine u Vijetnamu – oni isti nadređeni koji su upravljali agresijom na tu suverenu zemlju:
”Obučavamo mlade ljude da sipaju vatru na ljude, ali im njihovi komandanti ne dozvoljavaju da napišu ”j.b.te” na njihovim avionima zato što je skaradno…”
Da li, dakle, treba da govorimo više o psovki koja se omakla nekom političaru zato što se usprotivio novoj američkoj agresiji i pretnjama – ili o ponašanju koje je tu psovku izazvalo?
