Zastani da čuješ čoveka…

Oblak. No šta je oblak bez neba, do jedro podrano sa katarke, ponjava… Svakoga znam. Nikoga po imenu, no po čoveku

Svugde sam po nešto, u crkvi sam sve.

Gde nikoga ne znam- svakoga poznajem, i svak me zna.

Ko dete kad se šćućuri uz majku, šćućurim se uz voštanicu.

U stotinu bih vatri sagoreo da mi nije tog plamena…

Svugde sam po nešto…

Oblak. No šta je oblak bez neba, do jedro podrano sa katarke, ponjava…

Svakoga znam. Nikoga po imenu, no po čoveku.

Molim se za onoga kraj sebe: „Bože, daj mu jer on je meni dao!“, i molim se za sebe: „Bože, daj mi da podam dalje…“

Šta će mi više od Liturgije?

Moje je koliko će za mnom ostati, a ne koliko ću ostaviti.

Silan je čovek svugde po nešto, no šta će čoveku sila?

Da podigne kamen što će ga zdrobiti?

Lako je podići kamen, no hajde budi kamen, delić planine, a ne odrona…

U crkvi si to.

U crkvi sam to.

Molim se za one što ne veruju u Gospoda – Gospod veruje u njih.

Dok god vele da: „ne veruju dok ne vide“- veruju u tebe Gospode, jer ko se vidom vodi taj vazda čeka zoru da se razdani…

Ne traži Boga, brate, no sačekaj, ne brini, on tebe traži…

Svakoga znam i svi me znaju. Ne ko sam, već što sam..?

Ono sam u tišini njihovoj, i tišina su moja.

Nije tišina praznina, no ispuna duše.

Drugo je ćutnja. Ćute oni što nemaju reči, a utišaju se vrli što reči imaju njih…

Kad ne govoriš već te govore, kad si molitva neznanome kraj sebe i kad ti je molitva neznanac do tebe…

Svugde sam po nešto, ko seme žita razbacana naokolo…

Seme je seme, jednako na kamenjaru i njivi, no po kamenjaru je bačeno a po njivi posejano…

Pod ikonama klijam, stasavam, zrim…

Požnju me kandila na mobi, pa raseju iznova, iznova, iznova…

Nema kraja tu gde je vazda početak.

Svugde sam po nešto, samo sam u crkvi sve i ništa.

Ne ono ništavno ništa, umorno od htenja i suludog trka, no ništa ko u trenu postanja…

Svugde sam po nešto, jalovo razapet, nije svako drvo za raspeće, niti svaka voda- Jordan.

U crkvi sam sve. Sve u njoj, i sva je u meni.

Dušo moja- mili manastiru…

Šćućurim se kraj voštanice, plamen zgasne sve vatre…

Postojim dok znam da nisam večan, a večan sam jer znam da Bog postoji!

Stotinu mi se puta kazao. Video sam ga gde god sam video čoveka…

Zar nije Gospod neznanac kraj mene što se na Liturgiji moli za mene. Mir mojega mira…

Svugde sam po nešto, i sve bih… Sve sam pred oltarom, i sve što bih odavno imam. Oduvek.

Molim se za one što ne veruju u tebe, Gospode, da veruju u sebe, tada će znati…

Bog se javi, stotinu sam ga puta čuo kad god sam zastao da čujem čoveka!

Bog se javi, u glasu deteta.

Bog se javi, svaki put kad pomisliš da nemaš kud pa staze dođu po tebe…

Bog se javi! Samo veruj, ne traži da vidiš- umiri se da osetiš.

Bog se javi- vaistinu se Bog javi!

Svugde sam po nešto, no imam gde biti sve…

Mihailo Medenica

Izvor: IN4S